KNJIGA ZA VIKEND: Radmila Radojković preporučuje našim čitaocima

Da svi imamo knjige sa kojima smo se gotovo srodili, tokom višegodišnjeg iščitavanja, prelistavanja ali i nerazdvajanja, znamo i sami. A i naša ovonedeljna preporuka, prva u maju, govori o tome. O knjizi reditelja Gorana Markovića “Češka škola ne postoji” za portal je pisala Radmila Radojković.

„Pakujem se za selidbu i imam tri kofera. Jedan za haljine, drugi za knjige i treći onako. Sa haljinama je lako. Sitno švercerska mladost moje mame me je naučila veštini pakovanja odeće. Ako kožna jakna može da se svede na veličinu limenke, nema te haljine koja ne može da se savije do veličine kutije za cigarete. Sve haljine koje volim staće u taj kofer.

Sa knjigama već nije tako jednostavno.

U knjigokofer može da stane petnaestak baš punačkih ili čak trideset vitkijih knjiga. Mogu da stanu i stručne i poučne, i prozaične i poetične, pa i jedna do dve grafičke novele. Ali zasigurno ne mogu da stanu sve knjige koje volim.

Biće mi potrebni dani da odlučim koje da spakujem.

Zasad jedino znam koju ću spakovati prvu. Bez nje jedno vreme nisam išla nikuda, pa neću ni sad!

Ta je knjiga čitavo jedno leto sa mnom odlazila u prostranstva van grada. Ušuškana u pletenoj korpi, na paktregeru mog bicikla. Odvažno trpeći truckave prašnjave drumove i moju tada nepodnošljivu ćudljivost.

I celu jednu sedmicu je spavala sa mnom u krevetu. Ušuškana ispod jastuka, sa mnom je odlazila u prostranstva snova i jednu košmarnu zabit. Kad je soba bila premala, knjiga previše, a krevet dovoljno velik da u njega stanemo i knjige i ja. Sve ostale, sem nje, sam gurnula na rub unožja.

Ta će knjiga poći sa mnom i sada kada odlazim od kuće.

U prostranstva novog života zakoračićemo zajedno „Češka škola“ i ja.

„Češka škola ne postoji“ je intimni putopis odrastanja jednog od naših najuspešnijih i najvoljenijih reditelja Gorana Markovića. Kroz dvanaest autobiografskih kratkih priča, dočarana je jedna čudesno obična mladost i majstorski ispričano jedno dečački bosonogo hodočašće od trnja do zvezda. Ili, ako ćemo pravo, hodočašće od otužnih vafla iz vojničke kantine do velikog uspeha dugometražnog igranog prvenca „Specijalno vaspitanje“.

Priče obuhvataju period rediteljevih studija na čuvenoj Filmskoj akademiji umetnosti muza (FAMU) u Pragu. O svemu što je potom usledilo u stvaralaštvu Gorana Markovića pisali su drugi i pisaće još mnogi. Ali o ovih pet formativnih i slatko-gorkih godina mogao je da piše samo on. Dobronamerno i naivno, kako i sam ističe u pogovoru.

Na svega stotinak strana, reditelj je uspeo da dočara dinamičnu epohu čuvenih 1960-ih i svoje u tim vremenima jednako dinamično sazrevanje – i lično i profesionalno. Marković pripoveda iskreno i jednostavno, demistifikujući famu koja se decenijama dizala oko FAMU i generacija slavnih filmskih stvaralaca koji su je pohađali.

Kroz upečatljive anegdote uvodi nas u svet jedne filmske škole u kojoj se, kako mladalaštvu i dolikuje, radije pronicalo u tajne sazrevanja, nego u tajne filmskog zanata. A ponekad kampanjski provlačilo, pa se padalo i na stručnim i na životnim ispitima.

Fanteovski vešto i (na svoj račun) humoristično, autor se obračunava sa svojom mladalačkom nadobudnošću i bolno-trapavim pokušajima zavođenja, umetničarenja i življenja u skladu sa sopstvenim uverenjima. Razotkriva se odmereno, ali ne i proračunato, sve dok nam ne otkrije ono što je bilo najvrednije – i u odrastanju, i na FAMU – naučiti kako živeti. Osloboditi se „dečačkih opsesija, zabluda provincijalne klime i stega primitivne sredine“.

Biti pošten prema samom sebi i suočiti se sa pravim životom jeste ono što je autor ovom knjigom želeo da poruči.
I upravo ono što sam ja pošla da učinim, sa svoja tri kofera i njom u jednom od njih.

Iako je „Češka škola“ knjiga koja se svuda nosi, čak i kad ti nije pri ruci. Jer se useli u srce posle prvog čitanja. „Lovac u žitu“ za studente režije i filmoljupce, usudila bih se da kažem.

Meni toliko draga i važna, da ću je poneti makar morala i pod miškom!

Ako se neka punačka slučajno osmeli da je istisne iz kofera.“

Priredila: Aleksandra Idvorjan