KNJIGA ZA VIKEND: PREPORUKA VERE POPOVIĆ

Knjiga kojoj biste se mogli posvetiti u narednim danima vodi vas pravo u Tursku. Reč je o romanu Linde Laferti, „Noć mladog meseca“ kroz koji vas, putem svojih impresija, detaljno vodi Vera Popović, profesorka književnosti u penziji.

„TURSKA i muslimanski svet bili su za mene, pre čitanja Orhana Pamuka i ove knjige (na Orijentu nisam nikada boravila), svet velikih  tajni, zavera, bespoštedne borbe za vlast i more strasti koje se ljudi ne trude da obuzdaju, već im se, i na štetu drugih, bezrezervno predaju. U svetu tajanstvenih mirisa, velova, šaputanja i naznaka očima, pokretom, sve je delovalo mnogo misteriozno i obećavalo je neočekivane događaje, veze, obrte, uzroke i posledice. Iscedila se strašna ostrašćenost i neiskrenost, nepoverenje koje je ljude moglo da načini i “svecima“, ali češće žrtvama.

Roman o Otomanskom carstvu nastao je pošto je spisateljica 2001. godine lično boravila u Istanbulu (Carigradu, Stambolu, Konstantinopolju). Veličanstveni grad vekovima je snažno uticao na svetske prilike. Nazivan je „draguljem vasione“ (setite se opisa Stambola u Njegoševom „Gorskom vijencu“), a njegov položaj na Bosforu, na raskrsnici Evrope i Azije, drevni hramovi i džamije, masivne tvrđave, visoke kule i stalno otvoreni bazari, čine da je Istanbul grad koji pobuđuje interesovanje i vodi vas u razotkrivanje prošlosti, osvetljavanje sudbina različitih ljudi, mami znatiželju, kao i sve egzotično i nepoznato.

Autorka kaže da je ovu maštovitu pripovest isplela oko istorijskih istina, jer neki likovi su stvarni, istorija dokazuje njihovo postojanje, a neki likovi su izmišljeni (sa čime se u potpunosti lično ne slažem), jer između likova uvek ima interakcije i povezanosti.

Otomanski sultan Mahmud II imao je stariju polusestru Esmu koju je mnogo voleo i kojoj je sve bilo dozvoljeno. Polusestra je živela vrlo razuzdano i skandalozno, a pričalo se da je hvatala sebi ljubavnike po selima i hrišćanskim četvrtima i kad bi fizički iscrpljene mladiće „izgustirala“, bacala ih je u Bosfor. Taj izvršilac strašne kazne bio je Ivan Stamenić, janičar koji je kao dečak doveden u Carigrad (neodoljiva asocijacija na „danak u krvi“), koji je poturčen i dobio je nov identitet: Ahmed  Kadir, a služi u elitnoj orti sultanove konjice. (I njegova kobila se zove Pera, što nije ni malo po otomanski). Hladan i kao od stene odvaljen bosforski džalat Kadir postaće poverljiva osoba sultanije Esme, što je značilo da je vrlo blizu VATRE, pa se može ugrejati, ali i dobro opeći!

U samoj carevini bilo je nekoliko područja na kojima su se preci i potomci iz vlasti borili do zadnje kapi krvi, ne birajući sredstva, načine, sve u službi cilja da se dostigne presto (sudbina Džem-sultana iz „Proklete avlije“). Sam sultan Mahmud II je što udavio, što ubio, što otrovao više od 200 svojih žena iz harema. Osim toga, biseksualnost, poligamija i izvitopereno ponašanje najviših ljudi u državi, nije bilo retkost, već: PRAVILO. Jedni drugima su nameštali žene, evnuhe, ljubavnike i ljubavnice, tako da nije moglo biti govora o ČISTOTI međuljudskih odnosa, ljubavi, iskrenosti i odanosti. A sultanija Esma je takođe imala svoj harem iz koga su žene birane za različite zadatke i prilike.

Ipak, svetla tačka u nizu bila je Nakšidil ili Eme, Francuskinja sa ostrva Martinik koja je darovana sultanu Abdulhamidu i dobila je ime po njegovoj omiljenoj ženi koja je umrla i ostavila sina Mahmuda. Nakšidil je zauzela mesto dečakove majke i odgajila je Mahmuda kao da je njeno rođeno dete i kad je Mahmud postao sultan Mahmud II, ona je postala valida (najomiljenija žena). U Topkapi je donela novine iz francuskog života pa je Mahmud II dozvolio hrišćanskom svešteniku da na Nakšidilinoj samrti uđe u Topkapi i da voljenoj majci poslednju pričest.

Jedino što je ženama iz harema bilo dozvoljeno, bio je „čovgan“ ili polo na konjima, što je značilo da moraju biti i dobre jahačice. Ovo je istaknuto sa ciljem da se pokaže kako i ženski svet polako osvaja svoj novi status u društvu u kome nije samo predmet seksualnog zadovoljstva, nego i ravnopravan protivnik u igri, savetnik u odlukama…

A mesec? Njega su obožavali u Meki, zvali su ga Elilah (al-Ilahi) pre dolaska Muhameda, često su ga nazivali i šejtanskom ujdurmom, ali su stihovi iz sure u stvari pozivali na uključivanje žena u muški domen vođenja države i poslova (zvezda pored polumeseca). I baš ulazak žena iz drugih krajeva otomanskog carstva, kao što je to bila Bezmijalem, doneo je neke nove vetrove u oveštalo otomansko carstvo. Te žene su se borile za obrazovanje i prosvećenost svojih sinova – budućih sultana, pa je tako i Turska polako, ali sigurno išla ka neminovnom preokretu i prelasku iz feudalnog u savremeno doba.

A bosforski dželat? Pisac kaže da je to izmišljen lik, jer tragova, zapisa o njemu nema ni u kakvom arhivu. Onda je za mene, kao čitaoca, još intrigantnije to što se autorka upustila u uključivanje jednog takvog junaka za kog u njenoj  kulturi sigurno nema primera! A Esma je ipak čeznula da je voli njen dželat sa Bosfora, Ahmed Kadir, i na čudesan način je splela događaje da bi ga oslobodila izvršenja strašne osude na smrt.

Sjaj i beda raskošne prestonice vaseljene, snaga ljubavi koja može da preokrene i tok istorije, ali i da kazni najtežom kaznom. Izvoli, čitaoče, svetla još gore i ljudi na bazaru romore po celu noć, a sa Aja Sofije se čuje mujezin, vreme je za abdest! Čitanje jeste jedna vrsta poklonjenja i molitve!“

Priredila: Aleksandra Idvorjan