KNJIGA ZA VIKEND: Preporuka Radmile Radojković

Avgust je mesec koji predstavlja doba godišnjih odmora, pa on i za one koji rade a ne odmaraju može biti mesec lepih trenutaka. Razume se, uz knjigu. Otuda nema izostanaka kada je reč o našim književnim preporukama. Ove nedelje u okviru rubrike ne pričamo samo o knjigama, nego i o izdaji, prijateljstvu i naslovima kojima se (ne)vraćamo. Ništa od toga ne može ukratko, stoga pročitajte šta vam je pripremila Radmila Radojković.

„Kažu da je bolje izdati knjigu nego prijatelja.

Izdavači bi se svakako složili sa tim. Naročito ako izdajete bestseler za njihovu izdavačku kuću.

Ali, šta ako je knjiga prijatelj?I ako je izdate onako kako se samo prijatelj može izdati? Podmuklo i tako bolno, da godinama ne potražite reči pomirenja između njenih korica. A tu je, na polici, savršeno i svakodnevno nadohvat ruke.

Verujem da svi imate bar jednu knjigu koju ste doživeli kaoprijatelja. I koju ste, kao prijatelja, i izdali.

Posebno ako ste pasionirani čitalac. Takvi su najveće izdajice. Oni hrle iz zagrljaja jedne u rukohvat druge knjige i sa njima neretko prelaze granicu prijateljstva. Da izvinete, ljubavišu. I umeju strastveno da pričaju o svakoj knjizi koju su neizmerno voleli. Nekad sasvim hvalisavo i nedžentlmenski. Ali da se nekoj od tih knjiga i vrate, to nikako!

Nekim knjigama se ne vraćamo verujući da smo ih prerasli. Žanrovski, stilski ili tematski.

Nekima jer ne želimo da se ponavljamo onakvi kakvi smo bili dok smo ih čitali. Neke sebe bismo najradije zaboravili, kao i sve što nas je takve obeležavalo. Pa i knjige.

A nekima se ne vraćamo, jer se izgovaramo vremenom koje nemamo i literarnom radoznalošću kojoj ne možemo da odolimo.

Tako smo izdali mnoge knjige – onako kako se izdaju prijatelji.

Knjige koje smo voleli, među čijim koricama smo nekada bili najsrećniji i koje su nas formirale. Sve te divne knjige kojima se nikada nismo vratili.

Što je velika nepravda i zbilja šteta.

Jer, kada bismo se nekoj od njih vratili, otkrili bismo onog zamišljenog i uvek boljeg sebe kakvim smo želeli da postanemo baš pod uticajem te knjige. Pa bismo mogli da kažemo jesmo li u međuvremenu takvi i postali. I ako nismo, kako i gde sebe takvog da potražimo.

Pronašli bismo komadiće mudrosti i mašte od kojih je trebalo da stvorimo bolji svet. Možda čak i mapu da taj svet lakše pronađemo i ne očajavamo što smo se u međuvremenu u toj potrazi izgubili.

Ponovo bismo proživeli priče od kojih su nam klecala kolena, zastajale knedle u grlu, srca nam silazila u pete ili se topila od miline. Priče koje su samo čekale da još jednom budu ispričane našem naćuljenom uhu.

Jer, to što smo izdali prijatelja ne znači da nas je on prepustio ravnodušnosti i zaboravu. Bilo je dana kada smo i mi njemu silno nedostajali.

Zato sam odlučila da ovog vikenda pročitam jednu baš takvu knjigu. Nekada smo bile nerazdvojne i uverena sam da sam joj nedostajala. Da među njenim stranicama, umrljanim čokoladom koju sam često jela umesto užine, pronađem one dve devojčice koje su me naučile smislu za humor, pustolovini i samoironiji. Da proverim jesam li sačuvala dovoljno sebe kakva sam bila dok sam drugovala sa njima. A to bi valjalo. Jer, ta mala je zbilja bila nešto! I da se još jednom nasmejem dogodovštinama iz njihovog mangupskog odrastanja.

Ta knjiga se zove „Kao…“ i napisala ju je Ana Šomlo, a objavljena je u čuvenoj ediciji „Plava ptica“. Ali, to je knjiga za curice. Ne brinite, ne preporučujem ja nju vama! Osim ako jeste ili ste nekad bili pravi mangup od curice. E, onda pohrlite!

Ono što vama zapravo preporučujem jeste da ovog vikenda potražite i ponovo pročitate neku vašu voljenu knjigu koju ste, možda nenamerno, a opet sasvim nepravedno izdali.

A ako među vama, pak, ima nepopravljivih izdajnika, e pa vi onda čitajte Vitomirku Trebovac i njenu zbirku poezije „Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni“ ili Fanteove „Snove sa Bunker Hila“. To su knjige koje mnogo volim i preporučujem neumereno, svuda i svima. Ne sumnjam da ćete već i sami otkriti zašto. Izdajice jedne!“

Priredila: Aleksandra Idvorjan