KNJIGA ZA VIKEND: PREPORUKA NENADA SIMIĆA

Za naš portal, u okviru rubrike „Knjiga za vikend“, naš sugrađanin Nenad Simić, iz Garancijskog fonda APV, izneo je svoje utiske o romanu „Dioklecijan“ Ivana Ivanjija, pisca koji se rodio u Zrenjaninu.

„Koga hoćete za cara, rimski generali? Tu je prefekt pretorijanaca,  veliki vojskovođa i državnik. Otkad je car Kar mrtav, on vodi vojsku i Carstvo…“

„Baš zato sve ide naopako“

„Diokle je bolji.“

„Mlad je.“

„Bio je već namesnik Mezije. Bio je i konzul. General je postao pod Aurelijanom, komandant domestika pod Probom. Ko je imao bolje učitelje?  Ima nas boljih na vinu, pa čak i na megdanu, ja, na primer, ali od njegove glave nema pametnije…“

„Hoćemo Diokla“

To je razumela i vojska. Nešto se pokrenulo u redovima legija. Primicale su se brežuljku. Paradni stroj je popustio. Prvo se nije razabiralo šta viču. Zatim se razgovetno čulo: „Di-o-kles! Di-o-kles!“

Tako je počela vladavina Diokla, od toga dana Gaius Aurelius Valerius Diocletianus Iovius, 17. novembra 284. godine nove ere, u blizini Nikomedije. Tako je otpočela, a završena u Spalatumu (današnjem Splitu), 313. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. Prvi rimski car koji se svojom voljom odrekao vlasti, dane je provodio u svom vrtu, gajeći povrće i vinovu lozu. Poslednji je rimski car kome je Senat odao počast paganskom apoteozom i priznat za boga (koji se preselio na Olimp). Konstantin, koji ga je nasledio, otvorio je novu eru, kako Rimu, tako i celom daljnjem toku istorije u ime hrišćanskog Boga.

Istorija je ipak bila nepravedna prema Dioklecijanu, fokusira ga kao jednog od najvećeg progonitelja hrišćana, što on po svemu sudeći nije bio, s obzirom na to da je skoro do poslednjeg dana bio okružen hrišćanima, kao svojim najpoverljivijim ljudima… Godine progona su godine pozne Dioklecijanove starosti, te je mala verovatnoća da je on lično izdavao edikte, pa i one koje se odnose na hrišćane, te su one po svemu sudeći bile počinjene od strane Galerija, Dioklecijanovog zeta.

Reformator u pokušaju, svojim ediktom pokušao je uspostaviti neku vrstu ekonomsko/socijalne ravnopravnosti, ali po svemu sudeći, bio je to preuranjen pokušaj uspostavljanja takve vrste  ravnoteže. Prvi je car koji je uveo plaćanje poreza i na samoj teritoriji Italije, kao i reformu kompletnog poreskog sistema Imperije.

Ostao je upamćen i po tome što je 293. n.e uveo tzv. tetrijarhat, vladavinu četvorice vladara, radi lakšeg upravljanja ogromnom teritorijom koju je rimska imperija držala pod kontrolom. Titulu augusta (augustus) nosio je uz Maksimijana, dok su Konstancije Hlor (otac Konstantinov) i Galerije nosili titule cezara. Istorija beleži da Dioklecijan u svojoj 20 godina dugoj vladavini nije doživeo ni jedan poraz na bojnom polju u konačnom ishodištu. Direktnu komandu imao je nad preko 550.000 legionara, raspoređenih u skoro 60 legija. Odbio je da se vrati na presto, pod izgovorom  (kako legenda kaže) da mu kupus u vrtu još nije sazreo. Kao već „peznionisani car“ voleo je da prerušen uđe u krčmu  i sluša šta narod govori o životu, politici i svim životnim problemima.

Opus magnum (Diokecijan, Konstantin, Julijan), našeg sugrađanina Ivana Ivanjija (koji je rođen u Velikom Bečkereku 1929) u kome autor na sebi svojstven način vraća vreme, ljude, ambijent, bljesak carskih palata, znoj i muke rimskih legionara, prašinu drumova carskih, borbu za vlast, za prevlast, intrige, pijanke, krv, suze, ljubav, Rimsko carstvo u doba kada carevina već bila na svojoj silaznoj putanji.

„More kod Splita, ispred Dioklecijanove palate, šumi isto kao one večeri kada je njegovo srce prestalo da kuca, a mesečina poziva na tihe vožnje srebrnim talasima. Ostrva Brač i Šolta stražare kraj izlaza na pučinu. Palata je ostala živa, kao što je njen graditelj želeo“, završava svoje maestralno delo, maestro Ivan Ivanji.

Priredila: Aleksandra Idvorjan