KNJIGA ZA VIKEND: Preporuka lekarke Ive Popov

Najava za književnu preporuku koju smo vam pripremili ove nedelje može biti veoma kratka: Umberto Eko. Italijanski pisac, semiotičar, filozof, teoretičar književnosti, estetičar, esejista iz čijeg su pera iznikla značajna dela. O njegovom čuvenom romanu „Ime ruže“ pisala je Iva Popov, lekar.

„Niz neobjašnjenih smrti u osamljenom benediktanskom manastiru, tajanstvena knjiga, lavirint koji u sebi krije zabranjenu biblioteku, sve to obavijeno gustim slojevima teške, gotske magle. Elementi koji su za mene preduslov idealne književne razbribrige.

Roman kojem se rado vraćam (od prvog susreta u svojoj petnaestoj godini), „Ime ruže“, nedavno preminulog Umberta Eka, bez sumnje jeste sjajna razonoda. S jednom malom kvačicom. Knjiga pored zabave, pruža ne samo vrednu istorijsku lekciju, već i odgovore na neka bitna životna pitanja. Zlobnici bi rekli, pomalo lake filozofije. Ukoliko sebi dozvolimo početničku grešku da sve ono snažno, životno i optimistično, zamenimo s lakim i površnim.

Smrt lepog minijaturiste poslužiće kao povod za dolazak Vilijama od Baskervila, franjevačkog monaha nadaleko čuvenog po svojoj visprenosti, u opatiju smeštenu visoko u Alpima, na severu Italije. Vilijamu društvo pravi mladi Adso od Melka, benediktanski iskušenik. Odbacujući prvobitnu pretpostavku da je sodomitski greh poslao mladog minijaturistu u smrt, Vilijam i Adso počinju da uviđaju kako svepristuna magla skriva mnogo gore, vekovima čuvane tajne.

Dok se ubistva nižu protagonisti naslućuju da prava odgovornost počiva u moćnim krugovima. Vladajućim krugovima kojima je jedini cilj očuvanje prevlasti, sprečavanjem da do podanika dopre znanje i istina. Uistinu inteligentnim moćnicima, svesnim da se ljudima jedino i može vladati u mraku jednoumlja. Uporedo s opisanim događajima, opatija je poprište i jedne istorijske, kleropolitčke arene: rasprave između carske i papine delegacije, na temu da li se Isus zaista odrekao svojih zemaljskih dobara, te da li franjevci imaju pravo kada se u svom učenju odriču istih. Zanimljiva istorijska lekcija o tome da, kako Eko u romanu piše, u mnogima procesima đavo ne deluje samo u optuženom, nego možda nadasve i u sucima.

Centralni motiv ovog romana jeste ljubav, u svoj svojoj sveobuhvatnosti i slojevitosti. Pre svega ljubav prema mentalnom svetlu i vedrini duha, koji su perpetuum mobile borbe između dobra i zla, istine i laži, znanja i podaništva. Prema čitanju, koje nam proširuje vidike. Prema knjigama, koje otvaraju um i skidaju nevidljive okove, ne dozvolivši nam da postanemo obični robovi sistema. Bio taj sistem religijski, politički, ili već neki mikrosistem (poput posla na koji svakodnevno odlazimo) – poruka je univerzalna!

Preporuku završavam Ekovim rečima, jednim od meni omiljenih citata, ne samo iz ovog romana, već uopšte: In omnibus requiem questavi, et nusquam invenii, nisi in angulo cum libro. (U svemu sam tražio mir, ali ga ne nađoh nigde, osim u kutu uz knjigu).“

Priredila: Aleksandra Idvorjan