KNJIGA ZA VIKEND: Predrag Karanjac preporučuje našim čitaocima

Kažu, vikend će biti topao i bez kiše. Idealna prilika da se predahne od promenljivog vremena i obaveza koje su radnim danima naša svakodnevica. Kako je dobra knjiga uvek dobra ideja, i ove nedelje smo vam pripremili jednu preporuku. O knjizi Itala Kalvina „Nevidljivi gradovi“ za naš portal pisao je Predrag Karanjac.

Roman koji prkosi svim zakonima romana

„Ovo je roman Itala Kalvina koji prkosi svim zakonima romana. Njegova struktura, iako podeljena u devet glava, nema ni konkretnog početka, niti zapleta koji bi se kroz strogo utvrđeni roman rasplitao. Takođe, ne postoji ni razrada karaktera protogonista, a i sam kraj poput početka ostaje nedefinisan.

Jedan deo knjige čine dijalozi između Kublaj kana, poslednjeg cara mongolskog carstva iz 13. veka i venecijanskog putnika i istraživača Marka Pola. Kublaj kanu su već dosadile naracije carskih zabavljača, te mu veoma prija da za promenu u svojoj bašti sluša o gradovima sa Markovih putovanja. Sam Marko Polo je već svojevremeno proglašen za izuzetnog pripovedača, te ovde kroz pero Itala Kalvina njegovi opisi gradova dobijaju epitet prozne poezije.

Pročitajte još: KNJIGA ZA VIKEND: Tatjana Tabački preporučuje našim čitaocima

Svaka od devet glava ove knjige počinje i završava se sa dijalogom već pomenuta dva sagovornika, a između njih nalazimo kratke ali nadasve inspirativne opise gradova koji nas mogu toliko snažno uvući u njih da se osećate kao da zaista šetate tim ulicama, trgovima, slušate graju sa pijaca, nepoznate jezike, posmatrate mitske arhitektonske figure, misteriozne kule i bajkovito osunčane plaže. I ovi gradovi su podeljeni u više kategorija među kojima su: gradovi i sećanja, gradovi i želje, gradovi i znakovi, gradovi i oči, gradovi i mrtvi itd. Svaki opis grada je protkan nostalgijom i ako zaželimo možemo to tumačiti kao da svaki od pedesetak gradova predstavlja novo sećanje na Veneciju, iz više uglova, pomešano sa impresivnim momentima puta svile koji je Marko Polo prolazio. Sa sigurnošću možemo reći da nadrealan karakter ove knjige mogu imati i Markova sanjarenja o svome domu.

Žanrovsko određenje je gotovo pa nemoguće

Prolazi jedna devojka koja njiše suncobran naslonjen na rame, i pomalo i bokove. Prolazi jedna žena u crnini koja pokazuje sve svoje godine, sa nemirnim očima pod velom i usnama koje podrhtavaju. Prolazi jedan istetoviran div; mlad čovek sa belom kosom; jedna patuljica; bliznakinje obučene u boju korala. Nešto se odigrava među njima. Neka razmena pogleda kao linije koje povezuju neku figuru sa nekom drugom i ocrtavaju strele, zvezde, trouglove, dok se sve kombinacije ne iscrpu u jednom trenutku, i drugi likovi ne stupe na scenu: slepac sa gepardom na uzici, kurtizana sa lepezom od nojevog perja, efeb, žena-top. Tako da među onima koji se slučajno nađu zajedno skrivajući se od kiše pod nekim svodom, ili pod strehom na vašaru, ili zastajkujući da se čuje neki orkestar na trgu, odigravaju se susreti, zavodenja, snošaji, orgije, bez razmene ijedne reči, bez dodira prstom, gotovo bez podizanja pogleda.

Žanrovsko određenje je gotovo pa nemoguće. Sama knjiga na volšeban način uzima neke žanrovske karakteristike, ali nedovoljno da bi se ona mogla pod njima i potpisati. Knjiga je pomalo istorijski roman, pomalo fantastika, pomalo putopis, pomalo filozofija. Ima pomalo nadrealnosti ali se ne može konkretno žanrovski odrediti. Doduše, čitaocima ove knjige to zaista i nije bitno.

Mada se knjiga može okarakterisati kao kraća, nikako je ne bih rekao da je jedna od onih za brzo čitanje. Nije za gutanje već, naprotiv, usled svog najjačeg oružja, poetičnosti, ona je za opuštanje, uživanje u rečima, momentu i lepoti pripovedanja. Uz čitanje ove knjige preporučio bih muziku: Jon Hassell ili još bolje bilo šta od belgijskog projekta Les Halles.“

Priredila: Aleksandra Idvorjan