KNJIGA ZA VIKEND: Književna preporuka Aleksandre Idvorjan

Mada prvi dani septembra najpre asociraju na početak školske godine, ne treba smetnuti s uma da je čitanje uvek dobra ideja kada imamo slobodnog vremena. Aleksandra Idvorjan odlučila je da nam predstavi „Kuću“ Ivane Đilas.

„O čemu govori ova knjiga?

O stambenom prostoru za koji se bračni par odlučio prepoznajući u njemu kutak koji će nazivati vlastitim domom i mesto za sanjaranje i planiranje svih narednih poduhvata. Sigurno, govori o tome.

Međutim, taj plan se izjalovio. Za bračni par sa malim detetom i ne baš pouzdanim izvorima zarade, kuća na selu koja je sređena po ukusu dve umetničke duše postala je luksuz. Mora da se proda a život da se osmisli ispočetka, ovaj put u nekom stanu, koji će kupiti kada budu prodali kuću. Sanjarija o budućem trenutku dok se sadašnjost bukvalno preživljava.

Junakinja je žena u četrdesetim koja obožava red, obožava spiskove i prividno držanje pod kontrolom svega što je okružuje. Ponosna na svoje uređenje prostora koji je nekada delovao kao odlična ideja a koji će vrlo uskoro postati najveći pritisak i izvor svake dalje razmirice.

Kada ona i muž reše da prodaju kuću, žena žudi za profesionalnim fotografijama. Nema želju da što bolje predstavi samo prostor koji postaje sve veći teret, već i sopstveni život koji zajedno sa mužem i detetom živi u toj kući na selu. Istina je da obe te slike nikom ne deluju idealno, čak ni njoj samoj.

Do guše u kreditima i dugovima, porodica iz romana jedna je od onih porodica koje su žudele da ugrabe svoje snove, poprilično snažno žmureći da iluzija ne bi nestala – život po njihovoj meri nije ono što sebi mogu i da priušte. Dakle, jasan je sukob između želja i realnosti, jasna je nedovoljna spremnost za suočavanje sa onim što je problematično ne samo u društvu i svetu već i u njihovim očekivanjima.

Danas se zadužimo, sve novo proživimo do trideset pete godine i onda otplaćujemo dok ne crknemo. Ali uživamo odmah. Bar onog trenutka kad kupujemo, uživamo. Kad potpisujemo kupoprodajne ugovore, uživamo. Kada otvaramo paket, uživamo. U mirisu novog. A onda nemamo više vremena za uživanje. Jer moramo na mnogo velikih rata da otplatimo sve to davno prošlo uživanje. I posle četrdesete godine svi smo već sagoreli i ubijeni u pojam.

„Kuća“ je priča o nadama koje nas povedu visoko ali koje večito stoje nad nama preteći da se sruše i pokopaju i one koji se drže za njih. Kriza društva stvara krizu drugih odnosa – bračnih ponajviše. U ovoj priči kao i u stvarnosti, kada stisnu muke, život se obrušava. Kuća se obrušava. U glavi nastupi sve užasniji haos, a u komunikaciji ili tišina ili grubost. Daljina. Spiskovi koje junakinja pravi se nižu sve više što je jaz dublji, što je agonija strašnija a dugovi ogromniji.

Zato je „Kuća“ i priča o životu. O razilaženju planiranog i dogođenog. O raskolu ideje i dobijenih rezultata.

Čita se u dahu. Sjuri se niz ruke kao voda niz dlan pri jutarnjem ili večernjem umivanju. Ostane na licu kao vodootporna maskara koja ipak insistira na nečemu skupljem: micelarnoj vodi ili nekom toniku. Jer: I katarza košta. U ovom slučaju, tokom čitanja, nekoliko sati dobrog sna.

Zasad smo bolje prošli od onih o kojima smo u „Kući“ čitali.“

Priredila: Aleksandra Idvorjan