KNJIGA ZA VIKEND: Đorđe Jović preporučuje našim čitaocima

Da su biografski romani često i romani koje bismo žanrovski svrstali u dramu potvrđuje i naša ovonedeljna preporuka. Predstavljamo vam „Šum vremena“ Džulijana Barnsa o kom je, za naš portal, pisao Đorđe Jović.

„Znao je samo to da nikada nije postojalo gore vreme. Rečenica je koju u sebi izgovara Dmitrij Šostakovič, veliki kompozitor XX veka i najveći sin sovjetske muzike. On je ujedno glavna ličnost kratkog i briljantnog biografskog romana „Šum vremena“.

Ovom rečenicom započinje i glavni tok romana ispričan unutrašnjim glasom Šostakoviča, kao njegov ispovedni monolog kojim ispisuje povest svog života. Taj iskreni glas svojom veštinom podario mu je Džulijan Barns, britanski pisac ovenčan najvećim književnim nagradama. Barns se u toj meri upoznao i srodio sa ličnošću svog junaka da kod čitaoca ne ostavlja ni najmanje mesto sumnji da taj koji mu se obraća nije sam Dmitrij Dmitrijevič.

To je glas kojim se čovek obraća sebi izražavajući tajnu misao. Na početku mladalačku, mutnu, koja polazi od želja i opsena, koja prolazi teškim putem poimanja onog što jeste. Na kraju stiže do svog odredišta – priznanja slabosti i poraza. Glas koji je u jednom trenu ushićen, u drugom očajan. Glas koji je nekada gord zbog odbleska pokazane hrabrosti i prolazne slave sveta, glas uvek bogat moćnom ironijom – oružjem i utehom slabih pred nasiljem mnogih. Međutim, glas u romanu je uvek ljudski, odviše ljudski.

Šostakovičev umetnički greh

Tridesetogodišnjeg Šostakoviča na početku romana zatičemo u dramatičnim okolnostima: kako noćima sa koferom i neseserom u ruci čeka na odmorištu pored lifta da po njega dođu i odvedu ga službenici sovjetske tajne policije. Pojava je to ne tako retka u SSSR-u tridesetih godina XX veka. Šostakovič je budan, obučen, pali cigaretu za cigaretom i čeka ispred svoga stana jer ne želi da ga uhase pred porodicom. Ovaj sudbinski obrt zatiče ga u jeku slave, međunarodnog muzičkog uspeha, kada je dobio i dete, i nakratko iskusio spokoj i poverovao u sreću.

Šostakovičeva krivica ogledala se u činjenici da je od mladih dana uživao podršku i pokroviteljstvo svog sugrađanina, harizmatičnog i svestranog maršala Tuhačevskog. Autoritet Tuhačevskog, najsposobnijeg stratega Crvene armije, zasmetao je Staljinu koji ga je uklonio. Nakon njegovog pada na udaru vlasti našli su se svi koji su na bilo koji način sa njim bili povezani.

Nije nepoznat i Šostakovičev umetnički greh: njegova opera „Ledi Magbet Mcenskog okruga“, reinterpretacija Šekspira, smelo je iskoračila izvan propisanog kanona sovjetske muzikologije. Opera je sa velikim uspehom izvođena na najprestižnijim svetskim scenama. Staljinu, koji je sebe smatrao poznavaocem umetnosti, nije se dopalo ovo delo drugačijeg izraza, i napustio je izvođenje pre kraja predstave. To je bilo sasvim dovoljno za komentar (pristigao sa najvišeg mesta) u „Pravdi“ kojim se opera proglasila nesovjetskom, svojevrsnim muzičkim i idejnim zastranjenjem. Samim tim, i Dmitrij Šostakovič označio se kao neprijatelj naroda.

Komentar koji je imao snagu optužnice i dejstvo presude

Za umetnika je ovaj komentar imao snagu optužnice i dejstvo presude. Njime je otpočeo period dvanaestogodišnje nemilosti, tokom kog Šostakovičeva dela nisu izvođena. Kompozitor je trpeo konstantne umetničke i političke diskvalifikacije koje je uredno sakupljao u posebnom albumu. Bilo je to vreme njegovih prvih, a potom sve učestalijih „susreta“ i „razgovora“ sa vlašću, kada je svaki pogrešan korak značio izvesnu propast.

Kraj tog perioda dogodio se nakon Staljinovog poziva Šostakoviču da predstavlja Sovjetski Savez na međunarodnoj konferenciji. Cena koju je umetnik platio, ipak, bila je visoka. Javno odricanje, ne jednom, već više puta, od sopstvenih dubokih stvaralačkih uverenja. I odricanje od svog dela, kada je to od njega bilo zatraženo.

Ostale su duboke brazde straha i mučna neizvesnost koja je preplavila Šostakovičevo biće, postajući time njegov stalni pratilac do samog kraja. Ne, u ovoj priči nema srećnog kraja, već se začinje složena dijalektika u kojoj se javno pokajanje i praćenje partijske politike nagrađuju slobodom do progona, a potom sve većim i većim privilegijama, dok se u svojim zrelim godinama Dmitrij Šostakovič nije pretvorio u „oličenje državnog umetnika“, postajući pri tom, upravo ono čega se u mladosti gnušao.

Šum vremena je šum našeg postojanja u našem vremenu. Šum svakodnevice. Šum vremena stvaramo svi, savremenici jednog doba. Šum je to i brujanje svih naših razgovora, susreta, neizgovorenih misli, zabluda, laži i patnji. I dok svaka buka, i najnesnosnija, jednom utihne, dotle šum svake epohe opstaje – stalan i sveprisutan.

Neizbežni susret – susret sa vlašću

Roman „Šum vremena“ nije samo roman o odnosu totalitarne vlasti i izuzetnog pojedinca. To je roman o odnosu svakog pojedinca i svake vlasti koja počiva na neslobodi, neistini i prinudi. U tom smislu, ova knjiga može poslužiti čitaocu i kao fini priručnik za pripremu na neizbežni susret u životu svakog čoveka: susret sa vlašću.

Takođe, to je roman koji govori o životu jednog čoveka, ali pre svega, roman o hrabrosti, o kukavičluku, o samoizdaji i postojanosti – ne samo kada je reč o društvu, već i kada je reč o ljubavi: ljubavničkoj, bračnoj, roditeljskoj, prijateljskoj.

Kao nekada u Sovjetskom Savezu, tako i danas u Srbiji, iza mnogih uspešnih karijera stoji brižljivo negovani kukavičluk – kukavičluk od koga se ostvaruje korist. Pročitajte „Šum vremena“, ili barem pokušajte. Možda vam se učini poznatim.“!

Priredila: Aleksandra Idvorjan