GLUMICA NADA ŠARGIN GOVORI O DETINJSTVU U ZRENJANINU

Nada Šargin – prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu. Dobitnica prestižnih glumačkih nagrada: „Raša Plavoić“, „Miloš Žutić“, „Ružica Sokić“, „Petar Banićević“… Kraljica Elizabeta, Ivet, Zorka… Marina u kultnoj seriji „Vratiće se rode“… Nada Šargin – Zrenjaninka. Zamolili smo je da se za portal zrenjaninski.com seti zrenjaninskih dana. Hvala joj što je to uradila!

DETINJSTVO

Prva sećanja na Zrenjanin vezana su za naše dvorište i Baranjsku ulicu na Zelenom polju u kojoj smo se mi deca iz ulice slobodno igrala, jer nije bilo saobraćaja kao danas.

Posebno sam volela leti uveče da igram žmurke, ta igra bila je najuzbudljivija.

Lastiš smo igrali po dvorištima i skakali satima.

Vrtić nikako nisam volela, bežala sam iz njega i kada bi se tokom šetnje zaputili u našu ulicu, pa prošli pored moje kuće, ja bih utrčala u kuću, zagrlila nekog od svojih i ne bi mogli da me vrate… Nešto tu meni nije bilo OK u tom vrtiću…

ŠKOLA

A školu sam baš volela i osnovnu i srednju, čak mi ni najmanje u osnovnoj, u nižim razredima, nije smetalo da nosim kecelju jer sam se u njoj osećala sigurno. Meni je to bilo OK da smo svi isti… Nikad neću zaboraviti kada je nas prvake učiteljica ostavila same u učionici na dvadeset minuta i rekla nam da svako redom iz Bukvara pročita po deset rečenica i mi smo to u miru radili i smenjivali se po redu. Taj osećaj mira nikada neću zaboraviti. Uvek sam sedela sa Romima, jer sam bila dobar đak, a oni slabiji, i to je bilo neko pravilo i voleli smo se… Oni su mi ostali u najboljem sećanju. Sećam im se imena i lica jer bili su najzanimljiviji i uvek u nekim situacijama. Jednom su me i neki iz Dudare opljačkali, presreli kod uljare sa nekim nožićem, njih dvojica, a jedan od njih samo što nije počeo da me mazi po glavi koliko je bio blag i videlo se dobar, i sve vreme mi govorio nešto kao, ne plaši se, mi ovo moramo da radimo, i čak mi je vratio u ruku deo novca. Bila je jedna Romkinja, starija od nas drugih iz razreda, jer je ponavljala više razreda, pošto su je roditelji ispisivali kad god im je trebala za neke sezonske njihove poslove, a jako se trudila i bila dobar đak. I nju su odveli i udali, i ja sam patila. Nije mi bilo jasno… Iako smo tada svi novčano bili skoro jednaki i slično se oblačili u razredu, i osećao se i taj neki dobar vajb socijalizma, postojale su i te surovije životne priče.

Sećam se sporta, stalno sam išla na utakmice rukometne sa tatom, sećam se karatista, takmičenja plivača i mačevalaca i tog zdravog sportskog duha koji se širio gradom i u drugim sportovima. I sama sam bila mačevalac.

Išla sam na hor, na engleski i počela u Dramskoj radionici, i to sve u osnovnoj školi, i to sve besplatno. Meni je socijalizam bio dobar.

GIMNAZIJA

U gimnaziji mi je bilo najlepše, odlični profesori, dobre generacije. U gradu odlična zabava, puno rokenrola, grancha i metala i panka, ali kako se rat razvijao tako je i marihuane bilo sve više i, nažalost, heroina. Ja drogu nikada nisam volela.

U srednjoj je bilo čak i zanosno lepo, a posebno sam volela velike odmore kada se puštala muzika, odlična muzika, a mi bismo se u dvorištu gledali, odmeravali, zavodili i patili. Posle sam bila začuđena kada bi mi prijatelji iz Beograda i drugih krajeva pričali kako su mrzeli srednju i kako je to sa muzikom kod njih bilo nezamislivo, a ja sam verovala da je to tako u svakoj školi.

Predavači, ne svi, ali većina, bili su sjajni, neki prestrogi, a neki neodoljivi. Naš razredni Raka toliko se trudio oko nas, sa takvom strašću je predavao istoriju da je kod kuće nisi morao ni učiti jer bi skoro sve zapamtio na času.

Vodio nas je na predstave u Beograd i u posete zrenjaninskim fabrikama da gledamo i radnike za mašinama, ali i da posetimo koju direktorsku kancelariju. Čovek je bio car!

Bilo je tu još profesora koji bi vas svojom strašću prema nauci koju su izučavali približili svom predmetu na najbolji način. Sećam se da su ljudi OK živeli zbog te dobro razvijene prehrambene i tekstilne industrije, zbog koje je Begej doduše stradao i strašno smrdeo, ali se eto vremenom oporavio jer je iz godine u godinu sve propadalo…

Ponekad sam patila što ne živim u nekoj od onih vila tamo preko puta teniskih terena kod jezera… Stalno sam preturala po starim maminim stvarima i tražila haljine iz sedamdesetih, pa da prošetam tamo tim krajem da malo zamišljam da sam u nekoj epohi.

Stalno sam se ložila na dvorce i vile i patila što neko nije sredio ozračenu prelepu vilu u kojoj je nekada bila plućna bolnica. Da, tada smo se trudili da izgledamo kao iz sedamdesetih, vadili stare stvari iz naftalina i retko smo šta kupovali, pa smo i bili vezaniji za ono što imamo i više cenili svoje stvari, prosto smo ih više voleli.

POČETAK

Volela sam mačevanje, ali Dramsku više… To je bilo posebno mesto i bitno mesto za mlade. To je bio jedan ozbiljan istraživački centar koji je gradu davao poseban šmek. Divno nam je bilo tamo. Vlada Aleksić i ja išli smo i u Dramsku i u isti razred, i svaki dan nalazili bi se kod njega ili mene, slušali muziku, išli u školu pa uveče u Dramsku na probu ili predstavu, ili vikendom na konobarisanje u istoj.

Sećam se za vreme sankcija i restrikcija uvek je Dramska vikendom noću bila puna, kuvale su se tone kafa i čajeva, jer retko ko od gostiju je mogao sebi da plati pivo i kad nestane struja pod svećama su članovi nekog od već tadašnjih čuvenih zrenjaninskih horova divno pevali. Bilo je neke magije u toj Dramskoj. A pod svećama sam pročitala i „Tihi Don“ i rekla sebi, ako ovo uspem mogu sve… A pored Dramske, kultno mesto za izlazak bilo je kod Brice – paučina, gomila detalja…

Znam neke Beograđane koji bi pokatkad palili auto i dolazili tu da izađu i skupe inspiraciju recimo za pisanje. Eto…

Divan je meni Zrenjanin bio… pa i u tom svom početnom stradanju i propadanju, divan za školovanje u to vreme, divan za razvoj u to vreme.

I da, svuda sam išla biciklom…