EKSKLUZIVNI INTERVJU: Ivona Juka, rediteljka filma „Ti mene nosiš“, koji uskoro stiže u domaće bioskope

U domaće bioskope uskoro stiže crnogorski predstavnik za prestižnu nagradu Američke akademije za filmsku nauku i umetnost Oskar, film „Ti mene nosiš“, hrvatske rediteljke Ivone Juka.

Ovo ostvarenje rezultat je regionalne koprodukcije u koju su uključene Hrvatska, Slovenija, Srbija i Crna Gora, uz podršku Euroimages, a pored sjajne glumačke ekipe, koju čine Helena Beljan, Lana Barić, Nataša Janjić, Vojislav Brajović i drugi, film publiku privlači i neobičnom radnjom koja prikazuje tri isprepletane životne priče Dore, Ives i Nataše. Dora je zanemarena devojčica koja mašta da postane fudbalski menadžer, Ives nema predaha, jer joj jutra započinju brigom o ocu koji ima Alchajmerovu bolest, dok je Nataša uspešna TV producentkinja koja očekuje svoje prvo dete.

Scenaristkinja i rediteljka Ivona Juka diplomirala je glumu i filmsku i TV režiju na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu. Pored najnovijeg projekta i prvog celovečernjeg igranog filma „Ti mene nosiš“, ona potpisuje i dugometražno dokumentarno ostvarenje „Što sa sobom preko dana“, koji je osvojio niz nagrada, kratki igrani film „Pogled iz bunara“, kao i filmove „Smeće“ i „Montaža“, takođe dobitnike mnogih nagrada prestižnih filmskih festivala, što je ovu autorku istaklo u njenoj generaciji.

– Junakinje tri isprepletane priče su žene. Da li Vam je bilo lakše da kroz ženske, a ne kroz muške likove, ispričate ove životne drame?

Bilo je čak teže, jer nemamo tradiciju multidimenzionalnih ženskih likova u filmovima kao, na primer, Skandinavci. U vreme kad sam pisala scenario, čak sam se bojala da neki delovi ne budu isuviše kontroverzni. Iako žene poput ženskih likova iz mog filma postoje u svakodnevnom životu, gledaoci nisu navikli da ih takve vide u domaćem filmu. Želela sam pre svega napraviti punokrvne karaktere, a tek nakon toga, da – ženske. Drago mi je što je rezultat onakav kakvom sam se nadala, gledaoce u filmu „Ti mene nosiš“, između ostalog, oduševljava i činjenica što napokon vide prave ženske karaktere na filmu, baš osobe, a ne karikature koje se zanimaju samo za takozvane ženske stvari: kozmetiku, cipele, ili pak, svedene  na jedan identitet: majka ili ljubavnica ili koleginica muškog lika.

– Kako muška publika reaguje na film?

Drago mi je što muška publika jako voli ovaj film. Svuda u svetu gde smo prikazivali film, muškarci su se jednako identifikovali sa ženskim likovima, pratili priču i prolazili kroz nju; od Zagreba, Herceg Novog, Karlovih Vari do Los Anđelesa. Upravo su mi se nakon projekcija filma najviše obraćali muškarci. Češće od žena su se javljali iz publike i imali potrebu da ispričaju svoje impresije o filmu. I to muškarci iz itekako različitih kultura! Meni to izuzetno znači, jer je dokaz da nije bitno kog je pola karakter, kad je taj karakter vokalizator priče. Logično, jer da nije, onda mi žene uopšte ne bismo mogle razumeti i doživeti umetnost, s obzirom na to da je većina umetničkih dela napisana kroz muške vokalizatore priče. Mi, žene, dok čitamo Dostojevskog, s Raskoljnikovom prolazimo njegovu dramu, kad gledamo Šekspirovog Hamleta, poistovećujemo se s njegovom dramom, a ne s kraljicom ili Ofelijom itd. Uzimam namerno svima poznate primere iz književnosti, a mogla bih tako nabrajati još bezbroj primera iz filmova. Dakle, nije neobično što muškarci ovaj film prate s jednakim, a usudila bih se reći i s većim intezitetom i uzbuđenjem, jer za većinu populacije čak je prirodno da nas karakter suprotonog pola više privlači. Međutim, bez obzira što nam je ovo svima poznato i bez obzira što boks ofisi u svetu dokazuju da su filmovi sa ženama u glavnim ulogama itekako dobro gledani, i dalje je manje filmova s jakim ženskim karakterima.

– Dorin uzor je sportski direktor Dinama Zdravko Mamić. Zašto se baš ovaj kontroverzni fudbalski menadžer provlači kroz film?

Dora je drugačija od uobičajene slike desetogodišnje devojčice. Ona nije nimalo saharinski slatka, čak ima interese koji bi se i danas nazvali „muškim“, želi postati fudbalska menadžerka i uzor pronalazi u Zdravku Mamiću. Ona je svoja, ne dopušta da je iko određuje čak ni po polu, inteligentna je, ali i dečje naivno blesava, što je dovodi do krivih uzora. Međutim, to što se njoj događa, slika je uticija medija na decu, kako ih mediji oblikuju, a odgovornost je svakako na svima nama. Zanimljivo kako je američka publika, koja nema pojma o fudbalu, u njoj prepoznala sopstvenu inteligentnu decu kojoj se kao uzor servira Kim Kardašijan. Taj deo priče, iako duhovit na prvi pogled, zapravo je mračan i zastrašujuć.

– Distribucija filma uskoro kreće u bioskopima u Srbiji. Kakve reakcije publike očekujete?

„Ti mene nosiš“ je dobio fantastične kritike od toliko različitih kritičara u Hrvatskoj, koji su retko kad složni o istom filmu. Miljenko Jergović, Nenad Polimac, Radić, Pažin, Bobaš i da ne nabrajam, imali su, naravno, različite opservacije, ali svi su nas nahvalili. Nakon toga publika je na festivalima reagovala sjajno. U Americi su nam nakon projekcija govorili da su nakon petnaestak minuta zaboravili da gledaju strani film s titlovima, a bilo je čak komentara da su imali osećaj da razumeju šta glumci govore iako ne znaju jezik. To je ogroman kompliment od publike, koja ne samo da nije navikla gledati filmove s titlovima kao mi Evropljani, već su toliko bili uvučeni u priču da su je osećali svojom. „Ti mene nosiš“ je savremena priča. Nema rata, sukoba nacija, već u središtu priče jest, – čovek. Ovo je priča kakva se može događati (a i događa se) u Zagrebu, Beogradu, Tuzli, ali i u Berlinu ili bilo gde u svetu. Zbog svega ovog nabrojanog, pretpostavljam da će publika u Srbiji reagovati na film jednako dobro kao i u svetu. Reakcije na FEST-u su bile odlične.

– Film „Ti mene nosiš“ bio je crnogorski predstavnik za Oskara. Kako komentarišete ovogodišnju dodelu prestižnih nagrada i ko su bili Vaši favoriti?

Ove godine su nagrađeni uglavnom filmovi koji su od samog početka bili favoriti. Ponekad ima iznenađenja, ali ove godine ih uglavnom nije bilo. S obzirom na to da smo radili tokom cele kampanje, nisam stigla pogledati čak ni neke favorite. Na primer, Inarituov film „Povratnik“ gledala sam tek nedavno u bioskopu i zaista je impresivan.

– Kako Vam izgleda regionalna filmska scena? Koja je u ovom trenutku uspešnija – srpska, hrvatska, bosanska ili crnogorska?

Uspešnost filmova će pokazati test vremena. Neki filmovi koji su u određenom trenutku nagrađivani ili gledani, padnu u zaborav, pokažu se kao potpuno irelevantni filmovi. Neki filmovi tek s godinama postanu kultni. Gledala sam intervju Martina Skorsezea, u kojem je pričao kako „Razjarenog bika“, jednog od najvećih filmova svih vremena, u početku niko nije hteo finansirati, jer su se bojali da će završiti na crnoj listi. On je, stvarajući taj film, prolazio kroz lične probleme i proces se odužio. Takođe, kako sam kaže, kad je film izašao, generalni stav je bio da to nije nešto poseban film. Tek nakon par godina je postao kultni, što je i dan danas. Eto, pričekajmo taj test vremena.

– Koji srpski, a koji hrvatski film, snimljen u poslednje vreme, je na Vas ostavio poseban utisak?

Hrvatski – „Takva su pravila“ od Ognjena Sviličića. Emir Hadžihafisbegović je izvrstan, a taj istiniti događaj je snažna i potresna priča. Srpski – „Isceljenje“ od Ivana Jovića. Napravio je film o oprostu bez laži i patetike. Divan, inspirativan film. Nisam stigla pogledati još mnoge srpske filmove koji su izašli u poslednje vreme, a zanimaju me, kao na primer „Travelator“ od Dušana Milića, „Panama“ od Pavla Vučkovića i „Varvari“ od Ivana Ikića, kao i još neki noviji filmovi.