Đorđe Damjan živi svoj san: Trenutno angažovan na jednom velikom projektu

Đorđe Damjan je u Zrenjaninu završio Muzičku školu „Josif Marinković“, a sugrađani su ga dobro upoznali kroz njegove nastupe kao učenika, osnivača i dirigenta orkestra „Frenk Sinatra“, ali i po zajedničkim nastupima sa njegovim dedom, čuvenim zrenjaninskim profesorom i pedagogom Ivicom Petrovim.

Pred kraj prošle godine, njegova kompozicija „Manastir“ izvedena je na A festu, u organizaciji Akademije umetnosti, i to je jedan od povoda za razgovor sa Đorđem.

PROČITAJTE JOŠ: Učenici organizovali pesničko veče na kom su se isprepleli umetnost i ljubav

– Godinu i po dana sam u Novom Sadu gde sam na studijama kompozicije, na Akademiji umetnosti, u klasi profesora Zorana Mulića i mogu slobodno reći da živim svoj san. Akademija umetnosti ima organizovanu nastavu na tri lokacije. U zgradi koja je u samom centru grada imamo zajedničke predmete sa glumcima i likovnjacima, na periferiji je zgrada gde imamo nastavu koja je vezana za studijske predmete, i tu su i studenti sa režije i sa dizajna, a najveći deo dana provodimo u objektu na prelepoj Petrovaradinskoj tvrđavi, u veoma inspirativom okruženju gde su i ateljei slikara, kompozitora i drugih profesora i umetnika – priča za portal zrenjaninski.com Đorđe Damjan.

Kako navodi, tu su studenti sa svih muzičkih odseka, muzikolozi, etnomuzikolozi, instrumentalci na različitim instrumentima, muzički pedagozi, budući kompozitori, kao i studenti sa likovnog departmana.

– Bez obzira što je potrebno da ponekad u toku istog dana budemo na različitim lokacijama, uz dobru organizaciju i dobar raspored, moje kolege i ja uspevamo da budemo redovni na vežbama i na predavanjima, jer je za dobre rezultate to kod nas neophodno. Bar za većinu stručnih predmeta koji se rade u malim grupama ili često kao individualna nastava. Svaki student ima svog mentora, svoju klasu. Ja sam u klasi profesora Zorana Mulića. S obzirom na to da ste često sami na času sa profesorom ili u grupi po troje, podrazumeva se da morate da budete spremni za čas, da određene zadatke donesete urađene, spremne, da navežbate, naučite ono što ste radili na prethodnim časovima i da to svaki put prezentujete profesoru, te da sve dalje na času uz mentora dorađujete – ističe Đorđe.

To je, dodaje on, pomalo stresno, ali je ujedno i dobro, jer vam garantuje da ćete na vreme biti spremni za ispite i da će sve biti savladano do ispitnog roka.

– Naravno, ima tu ponekad „hvatanja krivina“ ali redovno imamo kolokvijume bez kojih ne bismo mogli da izlazimo na ispite, kao i na svim fakultetima, pa nema previše opuštanja. Pored toga, stižemo i u studenstsku menzu na ručak i funkcionišemo kao i svi studenti – ističe naš sagovornik.

Komponuje još od srednje škole

Đorđe komponuje još od srednje škole. Neke njegove kompozicije su nagrađivane na različitim takmičenjima. Snimao ih je studijski, sa „živim“ izvođačima i prezentovao ih kao snimke.

– Prvo javno „živo“ izvođenje mojih kompozicija, koje sam radio na studijama, bilo je u junu prošle godine, na koncertu u „Eđšegu“ u Novom Sadu, u organizaciji Akademije umetnosti. Tu su svoja dela predstavili studenti i postdiplomci u klasi profesora Zorana Mulića i asistenta Đorđa Markovića. Izvođači su bili najbolji, odabrani, uglavnom stariji studenti i postdiplomci, kao i profesori, a ja sam bio najmlađi student, jedini sa prve godine, čija su se dela tada izvodila – seća se Đorđe.

U prepunoj sali su izvođene najrazličitije kompozicije za različite instrumentalne sastave. Bilo je i horskih dela, a od njegovih kompozicija izvedena je „Elegija za violinu i klavir“ u interpretaciji odlične violinistkinje Marije Tunić i uz klavirsku saradnju profesora Nemanje Števanova, koji je tada korepetirao i njegovu solo pesmu „Branim“ pisanu za bariton i klavir, na tekst Vaska Pope, a u izvođenju Nikole Baste, iskusnog operskog pevača.

– Bio sam jako zadovoljan izvođenjem. Izuzetno profesionalno su pristupili vežbanju tih kompozicija, na čemu sam im jako zahvalan, i zaista su ih odlično izveli, onako kako sam zamislio da to treba da bude. Imali smo i zajedničke probe. Posle koncerta smo dobili puno čestitki i pozitivnih komentara – nastavlja Đorđe.

Posle uspešnog „debija“ na fakultetu, Đorđe je nastavio da, kako kaže, razmišlja o pisanju za različite muzičke sastave i zapisuje neke nove teme i kompozicije.

– Profesor mi je u oktobru, kada sam upisao drugu godinu, javio da bih mogao da pošaljem nešto od svojih gotovih kompozicija kao predlog za izvođenje na A festu, koji se održava u decembru u organizaciji Akademije umetnosti, pa ako kompozicija bude izabrana, biće i izvedena. Razmišljao sam šta bi odgovaralo od onoga što imam i odlučio sam se da pošaljem solo pesmu „Manastir“ za sopran i harfu, napisanu na stihove Jovana Dučića. Nisam se puno nadao da će proći kompozicija, s obzirom na to da sam tek na početku studija, a to je festival sa veoma ozbiljnim repertoarom. Nije mi stizao nikakav odgovor više od mesec dana, pa sam tako i potpuno zaboravio na to, dok me jednom u novembru nije kontaktirala harfistkinja i pitala da li bih došao na probu, jer su u procesu vežbanja moje kompozicije i pripremanja za A fest – otkriva Đorđe.

Tako je imao još jedno javno izvođenje, ovog puta u Rektoratu Univerziteta Novog Sada, gde se održavao A fest, a u interpretaciji harfistkinje Teodore Vujošević i solo pevačice Ljeposave Malbaše.

– Bili smo jako srećni i ponosni i moj profesor i ja, jer od svih njegovih studenata izvodila se samo moja kompozicija – priča Đorđe

Dodaje da mu puno znači i saradnja sa svim tim mladim i perspektivnim izvođačima, jer je značajno da ono što je zamislio može i da sprovede ili da se konsultuje sa izvođačem koju tehniku bi radije koristio, odnosno šta je izvođački prihvatljivije.

Harfistkinja Teodora Vujošević ga je nedavno kontaktirala sa molbom da napiše još nešto za nju i za dva soprana, pošto bi rado izvodile nešto njegovo na nekom od narednih koncerata. To ga je, naravno, obradovalo pa je prihvatio zadatak.

Spreman je na razne promene

Na pitanje koji su sada ciljevi i planovi i čemu teži, Đorđe odgovara da je najgore to što upravo često teži onome što je krajnji cilj ili ima neki dugoročni plan koji nije tako lako dostižan.

– To me uvek nosi i tera na maksimalno angažovanje, ali se onda samo u prolazu posvećujem trenutnim zadacima i malim ciljevima. Tako i sada radim na velikom projektu koji bi mogao da mi bude za postdiplomske studije, a tek sam druga godina. Ne kažem da je to baš dobro. Verujem da mom profesoru nije lako sa mnom, ali mi daje podršku i voljan je da radi sa mnom, baš to što želim. Za sada ne bih još otkrivao o čemu je tačno reč, ali se nadam da će se čuti o tome kad bude vreme – nastavlja Đorđe.

PROČITAJTE JOŠ: Radivoj Šajtinac dobitnik Nagrade „Jovan Skerlić“ za 2023. godinu

Ističe i da odsek kompozicije pruža široke mogućnosti. Zato i ima najveći broj predmeta u odnosu na druge odseke i najteže zahteve za studente.

– Razmišljam i o tome da bi komponovanjem trebalo da se bavim i za pedeset godina kada će uveliko biti zastupljena veštačka inteligencija u svim segmentima funkcionisanja – u obrazovanju, kulturi, industriji i umetnosti takođe. Mi ćemo biti obučeni da, pored komponovanja za manje i velike instrumentalne sastave, radimo muziku za filmove, elektronsku muziku za različite potrebe, muziku i džinglove za reklame, za video igre, što će, verujem, postojati i u budućnosti na ovaj ili onaj način. Takođe, uvek možemo pisati muziku za pozorišta, određene događaje, raditi i preuređivati već postojeće aranžmane kao i raditi u obrazovanju, voditi sopstvene ansamble, orkestre, horove, dok god budu postojali – smatra sagovornik portala zrenjaninski.com.

Spreman je i na razne promene i da ide u korak sa vremenom, ali iskreno se nada da će što duže postojati potreba za umetnošću živog stvaraoca i živog izvođača, a ne robota.

– Rekao bih da je čovek jedino dominantniji u odnosu na mašine u polju emocija i mislim da ni jedan robot tu neće moći da pobedi čoveka, a upravo je umetnost ta koja proizilazi i koja inicira emotivni doživljaj onog ko konzumira umetničko delo. Umetnost bez emocije više neće biti umetnost, a ni čovek bez emocija neće biti čovek – kaže Đorđe.

Zrenjaninci su uživali u nastupima orkestra „Frenk Sinatra“

Iako mu studiranje oduzima najviše vremena, Đorđe napominje da uvek mora da bude vremena za sve ono što volite.

– Vremena uvek mora da bude za sve ono što volite, jer bez toga čovek ne može da bude nadahnut pa ni produktivan. Obožavam da provodim vreme sa prijateljima, da idem na pecanje, da sviram nešto za svoju dušu, da budem u prirodi i da putujem. Odnedavno sam nabavio i kompletan slikarski pribor i počeo da provodim slobodne trenutke uz četkicu i boje. Uradio sam i svoje prvo ulje na platnu. Da bih to postigao, potrebno je ponekad da „skratim“ noć, odnosno da mi dan traje 20 sati, što znači da za spavanje ostaju četiri. Za sada mi je to dovoljno, još ako se rasporedi u dva dela, odlično. Za mene je spavanje čisto gubljenje vremena. To znaju svi koji me dobro poznaju – naglašava Đorđe Damjan.

Kad je u Zrenjaninu, odlazi na probe crkvenog hora „Prepodobni Rafailo Banatski“, čiji je dugogodišnji član. Sa njima nastupa kad god mu obaveze dozvoljavaju, a letos su bili u Kotoru. Duhovna muzika ga posebno nadahnjuje, pa mu je u planu da komponuje i nešto u tom smeru.

Zrenjaninci su uživali u nastupima orkestra „Frenk Sinatra“. Studije, ali i druge okolnosti, malo su usporile planove u vezi sa orkestrom.

– Što se tiče orkestra „Frenk Sinatra“, kojim dirigujem, to je nešto što me i dalje posebno „greje“, čemu se nadam i radujem. Tražim i preslušavam različit repertoar, pišem aranžmane. Muzička škola nam ustupa prostor za vežbanje i od školskog rukovodstva i bivših profesora imam svu podršku jer su mnogi voljni i da sviraju i da vežbaju sa nama, ali je sve to mnogo komplikovanije nego kada sam bio u Zrenjaninu. Mnogi učenici koji su članovi žive u učeničkim domovima, jer nisu iz Zrenjanina, i kada dolazim vikendom oni odlaze kućama. Mnogi su sada studenti, pa takođe nisu redovni na probama, a imam puno novih poznanstava i kolega sa akademije koji su zainteresovani za sviranje u našem orkestru, ali mi, pored toga što nemamo sredstva da im plaćamo dnevnice ili bilo kakve angažmane, nemamo čak ni za putne troškove za kolege koji bi putovali na probe. Nemamo nikakva sredstva, jer delujemo pri neprofitabilnom udruženju – objašnjava Đorđe.

Život u Zrenjaninu period kreativnog odrastanja

Prema njegovim rečima, nekako se podrazumeva da su mladi muzičari puni entuzijazma i volje za učešćem u nečemu tako lepom i kreativnom i da im nije teško da ulože puno truda i vremena za vežbanje i dolaske. Ipak, nerealno je da očekuje da imaju i velike finansijske troškove da bi učestvovali u radu orkestra.

– Ja takođe moram da radim i menadžerske poslove, organizaciju koncerata bez ikakvih sredstava, pored pripreme repertoara i držanja proba, umnožavanja i slanja nota za svakog člana, što iziskuje jako mnogo kontakata, vremena, umeća, novca, veština i energije. U nekim segmentima mi puno pomaže prijateljica koja je i sekretarka orkestra. Ona takođe studira u Novom Sadu i svakodnevno smo u kontaktu. Naš orkestar ima uplaćene kotizacije za učešće na raznim festivalima po Italiji do kraja 2024. godine, jer smo to osvojili na osnovu nagrade i titule laureata na dva italijanska međunarodna takmičenja. Međutim, po svemu sudeći, ne verujem da ćemo to i realizovati, jer su nam potrebna sredstva koja nemamo, za put i smeštaj tamo. Ipak, mislim da se članovi orkestra, kao i ja, potajno nadaju da ne vežbamo uzalud i da je pred nama, ako ne posebno blistava karijera, onda bar neka lepa, nadahnuta i kreativna muzička avantura – navodi Đorđe.

Danas je student u Novom Sadu, ali do ovog grada Đorđa je doveo njegov rodni grad. Sve što je do sada bilo lepo u njegovom životu, vezano je za Zrenjanin.

– Za mene je život u Zrenjaninu period kreativnog odrastanja, velike slobode, podrške sa svih strana, porodice, škole… U porodici, uz diplomirane profesore muzike, a to su moj deda, mama i tetka, i lekare specijaliste, takođe deda, baka i otac, uvek se negovalo interesovanje prema umetnosti uopšte, kvalitetnoj muzici svih žanrova, pozorištu, glumi (baka po majci je bila glumica u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“). Logično je da sam oduvek bio veliki zaljubljenik u muziku, glumu i pozorište. Voleo sam takođe istoriju i biologiju, iz koje sam se takmičio u osnovnoj školi, a išao sam i na takmičenja iz recitovanja, pisao dramske tekstove koji su bili nagrađivani. Bio sam i redovan član kreativne glumačke radionice MES-Euterpas, igrao u mjuziklima i drugim predstavama. To su nezaboravna iskustva, poznanstva i druženja koja ostaju za ceo život. Pritom sam pevao u horovima i svirao u različitim orkestrima i sve to mi je donelo neprocenjivo iskustvo – ističe Đorđe. 

Škola mu je odobrila pohađanje više odseka, pa je tako završio u nižoj školi tri odseka: violinu, kontrabas i saksofon, a u srednjoj paralelno dva odseka – Teoretski i Odsek za dizajn zvuka.

Kliknite na ovaj link i zapratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu

– Srednja muzička škola predstavlja najlepši deo mog odrastanja i sazrevanja u svim segmentima, jer mi je donela velike promene, napredak, individualizaciju i ozbiljno me usmerila ka visokim ciljevima. Završio sam je kao đak generacije. Uvek se rado u nju vraćam i voleo bih da mogu da učinim u budućnosti puno za moju školu i za sve one koji rade i školuju se u njoj, jer ih iskreno doživljavam kao drugu porodicu. Ne znam da li je to možda neobično, ali je u mom slučaju zaista tako – završava razgovor Đorđe Damjan.