Delo studentkinje dramaturgije Marije Delić postavljeno na pozorišnu scenu

Njena sreća je bila još veća jer je Marija Delić iz sela u komšiluku – Banatskog Dvora.

– „Pravo u rikverc“ predstavlja moj debitantski komad i neizmerno mi je drago što se premijera dogodila upravo u Amaterskom pozorištu „Jovica Jelić“. Zahvalna sam im na ukazanoj prilici i na mogućnosti da po prvi put nešto što sam napisala pogledam uživo na sceni. Osećaj je neopisiv, jer kad se nađeš u ulozi posmatrača stvara se jedna nova perspektiva, koja ti omogućava da mnogo pažljivije sagledavaš sve mane i prednosti teksta. Jednostavno, publiku ne možeš da prevariš, jer ona dođe spremna da „ulovi“ sve nedostatke priče ili da istu (do)živi zajedno sa likovima – priča za portal zrenjaninski.com Marija Delić.

PROČITAJTE JOŠ: Dragan Leleš izlaže fotografije u Galeriji ALUZ: Trenuci koji ostaju za sva vremena

Zato su važnu ulogu u oživljavanju ove priče imale glumice Dragana i Ivana, koje su svojom maestralnom interpretacijom uspele publici još više da približe likove i da im dodaju neki svoj lični pečat.

– Mićkov (Milan Martinović) rediteljski doprinos je podjednako važan, jer je on u tekstu uspeo da pronađe neke nevidljive niti i da sa njima dodatno uveže čitav komad – naglašava Marija.

Ona kaže da je pisanje postalo njen „izduvni ventil“ još u nižim razredima osnovne škole.

– Poezija, da budem u potpunosti precizna. Prelomni trenutak dogodio se kada mi je preminuo stric, koji mi je dotad bio najveća podrška i neko ko je najviše navijao da nastavim da stvaram. Tada definitivno odlučujem da ću se (zbog njega) pisanjem baviti, na ovaj ili na onaj način, čitavog života. Pred kraj osnovne škole počinjem da se interesujem za dramaturgiju i da ozbiljnije razmišljam o tome šta bih preko mog rada mogla da kažem (o) drugima. Dakle, znala sam da će, ako nešto budem studirala, to biti samo dramaturgija – nastavlja Marija.

Međutim, kako život često ume iznenada da promeša i da promeni karte, tako se i Marijin put do dramaturgije odužio.

– U gimnaziji, preko moje divne profesorke saznajem za konkurs Ruskog doma za stipendirano školovanje u Rusiji i prijavljujem se. Spletom određenih okolnosti morala sam da izaberem drugi smer. Želja za nečim novim, za nekom drugačijom vrstom izazova i za promenom sredine je preovladala i odlazim u Piter na studije. Prvih godinu dana sam provela učeći jezik, upoznajući ljude iz različitih krajeva sveta i živeći u gradu u kojem su nekad živeli i stvarali velikani poput Puškina i Dostojevskog. Ipak, sa početkom osnovnih studija ubrzo shvatam da to nije nešto čime bih volela da se bavim u budućnosti. U oktobru ponovo pakujem kofere, govorim „до свидания“ kulturnoj prestonici Rusije i u junu sledeće godine odlazim na prijemni ispit za dramaturgiju, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu – priča naša sagovornica.

Period između svega toga prošao je u „klackanju“ – sa jedne strane ju je čekalo suočavanje sa neuspehom nje kao inostrane studentkinje, a sa druge strane neverica da će možda konačno moći da studira ono što odavno zna da želi.

– Klackalica u jednom trenutku uvek prevagne na neku stranu, tako je napravljena, ključ je u tome da naučiš kako da uspostaviš ravnotežu između obe strane. U mom slučaju, bilo je potrebno da odem daleko da bih onda mogla da dođem do onog što mi je uvek bilo blizu – naglašava Marija.

Prijemni ispit za dramaturgiju na Akademiji umetnosti održava se svake druge godine. Kandidati su dužni da prilože jedno svoje delo u mediju po izboru (film, pozorište, radio ili televizija). Prijemni traje nekoliko dana: prvog dana prijavljeni kandidati zajedno gledaju film i pišu analizu; drugog dana se popunjava upitnik opšte upućenosti u istoriju dramskih formi i nakon toga se na licu mesta piše dramska scena u mediju po izboru. Poslednjeg dana se odvija razgovor sa komisijom, u kojem se analizira sve prethodno urađeno. Maksimalan broj primljenih studenata je pet i time je Marijin uspeh još veći.

– Kao i u svakoj drugoj životnoj sferi, tako i u studiranju postoje usponi i padovi, ali bitno je istrajati u onome što voliš. Vreme će pokazati da li sam na pravom putu ili ne. Ono što sadašnji trenutak pokazuje jeste to da je Akademija zajednica slobodoumnih, neustrašivih i neumornih ljudi, koji su spremni da preuzmu teret na sebe i da se bore za neophodne promene. Čast mi je da budem deo sredine u kojoj se, kad pojedinac ne može da učini puno, udružuju snage i „pomeraju“ planine – ističe Marija Delić.

Uzore pre svega traži u ljudima koji je okružuju.

– Volim kada naiđem na nekoga ko, nezavisno od profesije, uživa u tome što radi i kao takav uspeva da (pozitivno) utiče na druge. Dobar primer čoveka koji je „svoj na svome“ svakako jeste Mićko (Milan Martinović) zbog kojeg malo amatersko pozorište već godinama uspešno odoleva svim izazovima i okuplja generacije i generacije ljudi. To je veliki uspeh za Banatsko Karađorđevo i za našu opštinu, da uopšte imamo mogućnost da se u svojoj okolini susretnemo sa pojmom pozorišta, a onda i da pogledamo kvalitetne predstave u kojima glume naše talentovane komšije. Izuzetno je važno da postoji prostor u kojem pojedinci, pogotovo mladi, mogu da izraze svoj glas, da sazrevaju kao ljudi, da neguju kritičko mišljenje i da svojim radom utiču na druge – smatra Marija.

Kada stvara, ona ne razmišlja na način da mora da piše kao neko drugi, ali voli da se inspiriše svime što pročita, pogleda ili posluša.

– Inspiracija je posebno važna, jer da bi pisac mogao nešto da napiše, on prvo mora da zna šta želi da kaže. U tom procesu traženja inspiracije ne ograničavam sebe žanrovima i očekivanjima, već volim da lutam i da pustim da me neko delo samo privuče. Kada čovek „konzumira“ umetnost, ona uvek ostavi traga na njemu, ruši ga i sastavlja – jer čovek ne ume ili neće sam sebe da sruši i sastavi, a to je ključ ka oslobađanju od unutrašnjih (nametnutih i usput steknutih) teskoba. Na primer, nešto što je mene srušilo i sastavilo u skorije vreme je „Adolescencija“, nova britanska mini-serija sa Netfliksa. Iako se ne slažem u potpunosti sa svim dramaturškim postupcima, smatram da je bez ustručavanja obrađena veoma važna tema i postavljeno često skrajnuto pitanje: „Kako dete može da bude monstrum, da li se rodi takvo ili postane takvo?“… To jeste nešto o čemu treba više da se razgovara i razmišlja, jer ne smemo da zaboravimo da smo ne tako davno imali Ribnikar i Dubonu – ističe sagovornica portala zrenjaninski.com.

Tema koja se često provlači u njenim delima je upravo porodica, to jest proces odrastanja. Roditelji, ljudi koji nas okružuju, ljudi koji okružuju njih, odnos sa vršnjacima, uticaj sredine, sve su to faktori koji direktno utiču na odrastanje i postavljaju temelj onome što kasnije postajemo.

Problemima koji se javljaju kada određeni faktori „zakažu“ uglavnom, kako kaže, pristupa na obrnuti način, prikazujući odrasle ljude koji se muče sa životom, upravo zbog toga kakvo su detinjstvo imali ili nisu imali.

– Pisac je usamljen dok piše, jer sedi sam sa svojim mislima i prevodi ih u reči, ali zapravo u stvaranju tog određenog dela učestvuje veliki broj ljudi koji toga nije ni svestan. Sve o čemu pišem vezano je za neko moje lično iskustvo ili za iskustvo ljudi oko mene. I kad krenem u taj proces razmišljanja, istraživanja i traženja inspiracije, niko nije bezbedan i apsolutno svako može da postane deo onoga što stvaram. Važno mi je da imam neku dodirnu tačku sa temom, kako bih mogla da stvorim što uverljiviju priču, u kojoj meni poznato iskustvo pretvaram u nešto univerzalno sa čim i drugi mogu da se poistovete. Često volim da kažem da su srećni oni koji žive pored pisca, jer će (u zavisnosti od toga kakav trenutak inspiracije su mu pružili) živeti večno kroz njegova dela. Sa druge strane, sam pisac će verovatno živeti mnogo kraće nego što je mogao, jer poput nekog doktora pokušava da svoje i tuđe rane izleči na papiru i da onda tim istim papirom ozdravi i one koji to kasnije čitaju, gledaju ili slušaju – objašnjava Marija.

Kliknite na ovaj link i zapratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu

A činjenicu da dolazi iz malog mesta, tačnije sa sela, ne vidi kao ograničavajuću.

– Pisanje ne gledam kao jednodimenzionalnu stvar, već kao beskonačan prostor sa kojim možeš da se igraš na različite načine, bez obzira odakle dolaziš. Važno je samo da znaš šta želiš da kažeš. Onog koji čita ili gleda neki moj dramski tekst, na primer, ne zanima ko sam ja. U tom trenutku njega interesuje samo ono što je napisano. Tek nakon toga može da poželi da na Guglu iščita podatke o meni, kao što svi volimo da uradimo nakon nekog pogledanog filma ili serije. I mislim da je to najlepša stvar u čitavom procesu pisanja, kada gotov proizvod izađe pred ljude i onda se dogodi nešto poput sastanka „na slepo“. Ljudi koji mene ne poznaju, i koji se međusobno ne poznaju, odlaze u pozorišnu ili bioskopsku salu da zajedno pogledaju ono što sam napisala. Oni ne poznaju početak, sredinu i kraj priče, ali ipak su spremni da se upuste u taj proces. Preko svog dela gledam ljude koje ne poznajem, kako na ono što je napisano reaguju kao da gledaju sebe. I nakon tog procesa svi odlazimo upoznati jedni sa drugima, samo je pitanje da li ćemo se opet vratiti jedni drugima. Ne moramo, ali to zajedničko iskustvo zauvek ostaje – završava ovu lepu priču Marija Delić.