Vodotoranj u samom srcu grada: Kontroverzna građevina koja nikada nije služila svrsi

Problem, istina u prvom momentu sa pritiskom i količinama zdrave pijaće vode, postojao je još pre više od pola veka.

Suočene sa problemom obezbeđivanja dovoljne količine vode koja bi, pritom, trebalo da ima i dovoljan pritisak da stigne do poslednjih etaža višespratnica koje su planirane da se grade šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, gradske vlasti odlučile su da u centru grada podignu Vodotoranj.

PROČITAJTE JOŠ: Ulična manifestacija „Putem zrenjaninskih vodnih apsurda“ 23. marta u Zrenjaninu

Kao građevina koja je imala i namenu, Vodotoranj se idealno uklopio u Direktivni urbanistički plan (DUP), koji je u Zrenjaninu usvojen 1958. godine.

U skladu sa ideologijom toga doba, ovaj DUP je imao moto – da se staro prilagodi novom. To je za tadašnje vlasti značilo da bi se, da to novo dođe, staro moralo srušiti.

Da bi se izgradio Vodotoranj i objekti pored njega, srušena je zgrada starog gradskog Magistrata, koja datira iz prve polovine 19. veka.  

Vodotoranj je građen početkom šezdesetih godina prošlog veka, po ideji arhitekte Borka Novakovića, u to vreme veoma traženog projektanta i profesora na Arhitektonskom fakultetu.

Stil koji je Novaković promovisao može se nazvati industrijskim stilom gradnje.

Osim nove arhitekture, poslovnog prostora sa jedanaest spratova, plan je bio da se u zgradu Vodotornja smesti gradski „Vodovod“. Na vrhu je izgrađena kaca, koja je trebalo da posluži kao rezervoar za vodu.

Ništa od toga se nije desilo. „Vodovod“ se nikada nije uselio, a ni kaca napunila. Gradski hroničari tog vremena zabeležili su da bi, da je kaca napunjena, zgrada potonula nekoliko milimetara.

U Vodotoranj, kom je ostalo samo ime, posle završetka gradnje smestila se banka.

Vodosnabdevanje grada nastavljeno je i bez rezervoara, kopani su novi bunari, a problem sa pritiskom i količinama dovoljnim da se podmire potrebe stanovništva se nastavio.

Stariji Zrenjaninci se sećaju da je devedesetih godina prošlog veka Zrenjanin bio suočen i sa planskim restrikcijama vode. Baš kao i kad je u pitanju bila električna energija, delovi grada planski su, po nekoliko sati u toku dana, bili isključivani sa gradske vodovodne mreže.

Na problem nedovoljnih količina i slabog pritiska vode u cevima nadovezala se i zabrana korišćenja vode za piće pre dvadeset godina.

Zgrada Vodotornja ostala je i opstala i danas kao svedočanstvo nezainteresovanosti i očigledne nesposobnosti vlasti u poslednjih pola veka da se konačno reši problem sa snabdevanjem građana zdravom pijaćom vodom, što je Ustavom zagarantovano pravo.

A da bi sve bilo još i gore, ni vlasti ni suvlasnici zgrade, koja je u mešovitom vlasništvu, ne znaju šta će sa njom. Niti mogu da je stave u funkciju u punom kapacitetu, niti da je održavaju i servisiraju.

PROČITAJTE JOŠ: Usvojen Aneks 2 ugovora: Šta se dešava sa postrojenjem za prečišćavanje otpadnih voda?

Tako da je simbolika ove zgrade u samom srcu grada, građevine koja decenijama izaziva oprečne stavove u javnosti i struke, višeznačna.