NEKADA SU OVIM DELOM GRADA PLOVILI ČAMCI
ZRENJANIN – Čamac je svojevremeno bio omiljeno prevozno sredstvo stanovnicima Dolje i Šumice, odnosno Karađorđevog trga. Tačnije, dva čamca. Jedan je prevozio putnike s jedne na drugu obalu Begeja, kod fabrike šešira, a drugi kod Dudare. Čamac je bio najkraća, pa i najbrža veza stanovnicima ovih zrenjaninskih naselja. Kretao je u ranim […]
ZRENJANIN – Čamac je svojevremeno bio omiljeno prevozno sredstvo stanovnicima Dolje i Šumice, odnosno Karađorđevog trga. Tačnije, dva čamca. Jedan je prevozio putnike s jedne na drugu obalu Begeja, kod fabrike šešira, a drugi kod Dudare.
Čamac je bio najkraća, pa i najbrža veza stanovnicima ovih zrenjaninskih naselja.
Kretao je u ranim jutarnjim satima, a to su bili takozvani radnički polasci. Onaj kod fabrike šešira koristili su radnici te fabrike, a onaj u Šumici, zaposleni u uljari, „Radijatoru“, „Metalprogresu“, „Remontu“…
Čamdžije su čamac vukle uz pomoć sajle.
Osim kad radnici idu i vraćaju se na posao, gužve su bile i u vreme utakmica na stadionu i u hali. Omiljena „pretnja“ sudijama koji nisu sudili po volji domaćina, bila je – „sudija, ne radi čamac“, što je značilo da nema gde da beži.
Čamac je imao radno vreme, do 21 ili 22 sata, ali kako je čamdžija kod fabrike šešira i stanovao u kućici na obali, ko je mogao jako da viče ili da zviždi, mogao se prevesti i kasnije.
Onda je izgrađen most u Principovoj ulici, polako su prestajale sa radom fabrike i čamci su otišli u istoriju.
Danas od svega toga postoje samo tragovi stepeništa koje je vodilo do talpe sa koje se u čamac ulazilo.
Begej je zabaren, trska je stigla skoro do polovine reke.
Možda se jednom Begej izmulji i očisti od korova, možda ponovo postane lepa reka, ali čamaca koji prevoze s jedne na drugu njegovu obalu sigurno neće biti.