Sladoled: Sve što vas zanima o omiljenoj letnjoj poslastici

Deo naše letnje svakodnevice – sladoled – nije proizvod savremenog sveta. Naprotiv, ova poslastica postoji hiljadama godinama – u hladnom i slatkom ukusu uživalo se i u Kini ali i Mesopotamiji.

Razlika je, naravno, ipak postojala.

Otprilike četiri hiljade godina ranije, u Kini je ova poslastica nalikovala smrznutom sirupu. Nekoliko vekova kasnije, Persijsko carstvo uživalo je u napitku koji se rashlađivao snegom, a čiji je osnovni sastojak takođe bio sirup – od trešnje, dunje ili šipka.

Izvori tvrde da je u hladnim napicima zaslađenim medom uživao i čuveni Aleksandar Veliki koji je 330. godine pre nove ere i osvojio Perisijsko carstvo. Tradicija hlađenja slatkih napitaka nastavila se potom i kod Grka i Rimljana. Na banketima cara Nerona, u ranom periodu Rimskog carstva, služili su se upravo voćni sokovi slađeni medom, a hlađeni snegom. Nekoliko vekova kasnije, Marko Polo je iz Kine doneo recept „leda sa ukusom“.

Sladoled kroz istoriju i njegovi sastojci

Svi ovi napici, hlađeni ledom, bili su preteča sladoleda, što potvrđuje činjenica da je bilo izvodljivo napraviti ih jedino sa snegom ili ledom koji su se donosili iz planinskih predela, neretko, iz zaleđenih reka ili jezera. Za dopremanje leda u gradska područja bilo je neophodno obložiti ga slamom ili granjem, kako bi se izbeglo topljenje.

PROČITAJTE JOŠ: Preukusni slajderi sa kobasicama probudiće sva vaša čula

Ovakva organizacija oko nabavke leda činila ga je vrednim sastojkom. U srednjem veku on se donosio iz planina, a do XVII veka dosta imanja imalo je privatne ledene komore. Čitav vek kasnije, u gradovima su gradile ledene kuće, a led su prodavali trgovci, idući od vrata do vrata.

Kada se među osnovne sastojke uvrstilo i mleko?

Teško je precizno utvrditi kada je mleko postalo jedan od sastojaka za ovu poslasticu. Informacija da je u Evropu to stiglo iz Azije zahvaljujući Marku Polu neki smatraju istinom, a neki mitom. Svejedno, ideja o uključivanju mleka u recept za sladoled pokazala se sjajnom.

Sladoled, onaj evropski, dolazi iz Italije?

Izvori tvrde da su nakon Italije sladoled i receptura o spravljanju svoju popularnost stekli u Francuskoj, a zatim u Engleskoj. Ipak, termin sladoled, odnosno, ice cream, javlja se sedamdesetih godina.

Pravljenje po recepturi

U prošlosti, prostupak pravljenja sladoleda nije bio nimalo lak. Led se sitnio ručno, kao uostalom i dalje sjedinjavanje drugih sastojaka  – nekada je to podrazumevalo i višesatno mešanje. Zatim, kao i danas, važna je bila dekoracija. Stoga se sladoled izlivao u kalupe zanimljivih oblika – uglavnom voća ili cveća. Ipak, u to vreme u Evropi on je ostajao desert dostupan samo članovima visokog društva.

Interesantan podatak tiče se prve knjige recepata posvećene upravo sladoledu. Knjiga po imenu „L’Art de bien faire les glaces d’office“ došla je iz Francuske, objavljena je 1768. godine.

Ice cream u Americi

Širenje popularnosti sladoleda brzo je prešlo na severnoameričke kolonije, ali je u XVIII veku i za njih sladoled bio luksuzan desert. Informacije jednog trgovca iz Njujorka kazuju da je predsednik Džordž Vašington u leto 1790. godine na sladoled potrošio oko 200 dolara  – ovaj iznos iz tog perioda ravan je današnjem iznosu od 1000 dolara.

Veća dostupnost ove poslastice u Sjedinjenim Američkim Državama krenula je pred kraj prve polovine XIX veka, kada je Njujorčanka Nensi Džonson patentirala mašinu za sladoled koja je umnogome skratila vreme proizvodnje. Logično, bolji dizajn ove mašine osmišljen je takođe u Americi, a prvu fabriku sladoleda otvorio je Džejkob Fusel, mlekar iz Baltimora 1851. godine.

Sladoled danas

Savremeni svet za sladoled zna od svog najranijeg detinjstva, a poslastičarnice i točilice sladoleda doprinele su da ova hladna i osvežavajuća poslastica bude dostupna gotovo svima, a ne samo vladarima, kao što je nekada bio slučaj.

Aleksandra Idvorjan

Prijavite se na naš newsletter i jedanput nedeljno najvažnije vesti iz Zrenjanina i okoline stizaće na vašu e-mail adresu.