SLOBODA GOVORA: NA ROBIJU ZBOG RAZGOVORA U ČETIRI OKA!

ZRENJANIN – Ko bi bio pozvaniji da nešto kaže o slobodi govora u Srbiji, od zrenjaninskog sociologa Miroslava Samardžića, čoveka koji je svojevremeno skupo platio svaku javno izgovorenu reč, ali ga to nije pokolebalo da ima kritički stav prema svakoj vlasti na našim prostorima, u svakom vremenu.

Pri tome, Samardžić jasno naglašava da se upravo u svojevremenom drastičnom ograničavanju slobode govora i izražavanja mišljenja, očitava koliko je neistinit mit o „zlatnom Titovom dobu“.

– Pre 50 godina, u vreme socijalizma, postojalo je više krivičnih dela kojima se ograničavala sloboda govora. Pre svega je to bilo krivično delo neprijateljske propagande, član 133 Krivičnog zakona SFRJ, koji je govorio – ko zlonamerno i neistinito prikazuje društveno političke prilike u zemlji, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina. To krivično delo je nazvano verbalni delikt i ono je nanelo ogromnu štetu i veliki broj ljudi je potpuno nevin sedeo u zatvoru zbog toga – podseća Samardžić.

On navodi primer Milorada Novakovića, koji je dobio pet godina i četiri meseca zatvora, a godinu dana mu je određeno jer je, u razgovoru u četiri oka, rekao da postoji neravnomeran razvoj između pokrajina i republika i da se zbog toga neke republike mogu otcepiti. Ni sam Samardžić, tada mladi sociolog, nije bio pošteđen represije zbog svojih stavova koji su se kosili sa komunističkom dogmom.

– Zbog svojih političkih aktivnosti 17 godina bio sam nezaposlen. U vreme vladavine Saveza komunista bio sam pod policijskim nadzorom. Od ’90. godine prošlog veka stvari su se drastično promenile, jer su zakonske odredbe menjane pa nije postojala pravna mogućnost da neko bude gonjen, osim ako je u pitanju kleveta. To je bilo formalno, ali faktički, u tadašnjoj Srbiji, pa i ovoj danas, postojale su i postoje brojne neformalne mogućnosti za proganjanje ljudi zbog slobodnog izražavanja – kaže Samardžić.

On kritički ocenjuje i sadašnji trenutak srpskog društva.

– Stanje u našem društvu je rđavo u svim delatnostima, pa i u pogledu slobode izražavanja. Kod nas postoji teška zloupotreba slobode izražavanja od recimo tabloida, zato što oni mogu neograničeno da kleveću. Tabloidi koji brutalno vređaju ljude, šire laži, strah, paniku, to je jedan od velikih problema. Drugi problem je što smo mi teška sirotinja i ljudi se u takvoj situaciji plaše različitih mogućih posledica koje mogu imati, ukoliko se slobodno izražavaju. Bojim se da su kod nas ljudi, kroz dug vremenski period, navikli da je u ćutanju sigurnost, kako reče jedan Andrićev junak – govori Samardžić.

On je mišljenja da negovanje „rajinskog mentaliteta“ na našim prostorima nikada nije prestajalo, pa nije ni čudo što je autocenzura veoma raširena pojava, od običnih ljudi, radnika u javnim preduzećima koji ćute i trpe iz straha od gubitka posla, ili, ako su privatnici, da im inspekcija ne bi zakucala na vrata, da bi mogli da konkurišu za neki projekat…

– Lično, nemam mnogo razumevanja za ljude koji se ustručavaju da kažu ono što misle, zato što svaki čovek mora imati neku dozu hrabrosti. Francuski filozof Mišel Fuko je govorio – vlast je svuda ali i sloboda je svuda. Dakle svako mora voditi računa o tome da postoji i lična odgovornost i da se neke stvari moraju reći, bez obzira na moguće posledice – napominje Smardžić.

Ono što je takođe problem, tvrdi Samardžić, je način na koji funkcionišu mediji.

– Mediji su obično nepropusni za informacije koje ne odgovaraju vlastima, budući da je danas najveći broj medija u Srbiji blizak vlastima, ali ne samo domaćim, nego često i stranim. Tako da danas čovek nema gde da iznese svoje mišljenje i stav. Vi možete privatno da govorite šta god hoćete, ali to nema nikakvog efekta. Doduše, na internetu postoje takve mogućnosti, ali internet je zagađen netačnim informacijama – kaže naš sagovornik.

Samardžić ističe da slobodu govora jednako ugrožava svako ograničavanje ali i shvatanje slobode kao prava da se neko vređa i kleveće bez posledica, da se poziva na mržnju. 

– Pitanje koje se postavlja u vezi sa slobodom izražavanja jeste, da li se ona može pravno ograničavati ili je bezuslovna. Postoji problem takozvanog zapaljivog govora, kada ljudi u govoru pozivaju na nasilje ili na vršenje nekih drugih krivičnih dela. Po mom mišljenju, pravni standard koji zadovoljava jeste da se sloboda govora može ograničavati jedino u slučajevima kada postoji jasna i neposredna opasnost da govor može dovesti do nasilja. U tom pogledu zalažem se za što je moguće širu slobodu govora – zaključuje Samardžić.

A koliko je teško realno ceniti stepen ostvarivanja prava na slobodu govora, kazuju i podaci za Srbiju iz 2010. godine, koji se odnose na jedan važan oblik tog prava – slobodu medija. Fridom haus je te godine Srbiju ocenio kao delimično slobodnu, sa pozicijom na 72. mestu od 196 zemalja, dok je a na listi „Reportera bez granica“ svrstana na 85. mesto od 178 država. Po proceni Fridom hausa, Srbija je te godine ostvarila napredak, po drugoj, Srbija je pala za 23 mesta. Istovremeno, NUNS je objavio da „većina novinara u Srbiji već nekoliko godina zaredom negativno ocenjuje slobodu medija“.

NAPOMENA: Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Mreža 21“, koji finansira Evropska unija, a koji sprovodi Radio 021 iz Novog Sada, u saradnji sa portalom zrenjaninski.com!