Raskid ugovora: Sve što treba da znate pre nego što potpišete ili prekinete saradnju

Kada stavljamo potpis na papir, obično smo vođeni optimizmom i fokusirani na početak nečeg novog. Međutim, životne okolnosti se menjaju, a poverenje se ponekad izigra. Šta se dešava kada druga strana prestane da poštuje dogovor? Kako izaći iz pravnog odnosa bez finansijskih „ožiljaka“?

Tragajući za odgovorima na ova pitanja i želeći da razjasnimo lavirint pravnih propisa koji regulišu prekid saradnje, konsultovali smo se sa advokatom Lazarom Borozanom. Njegov prvi savet je jasan: ulazak u pravni odnos je lak, ali izlazak može biti veoma komplikovan ukoliko pravila igre nisu unapred definisana.

Zlatno pravilo: Čitajte „izlaznu strategiju“ pre potpisivanja

Većina ljudi prilikom potpisivanja ugovora gleda samo osnovne elemente: cenu, rokove i predmet ugovora. Advokati, s druge strane, ugovor čitaju od kraja – fokusirajući se na klauzule o raskidu. Advokat Borozan ističe da je najveća greška koju pravna i fizička lica prave ta što ne predvide „šta ako“ scenario.

Dobar ugovor mora sadržati jasnu izlaznu strategiju. To znači da pre potpisivanja morate znati koliki je otkazni rok i da li postoje penali za prevremeni raskid. Na primer, u poslovnom svetu, dugački otkazni rokovi mogu vas sprečiti da pređete na bolju ponudu, dok u zakupu stana nejasno definisan otkazni rok može dovesti do toga da stanodavac zadrži vaš depozit bez pravnog osnova.

Ključna pitanja koja biste trebali da postavite pre potpisivanja su sledeća:

• Da li postoje penali za prevremeni raskid ugovora?
• Koliki je otkazni rok i da li mora biti dat u pisanoj formi?
• Da li je jasno definisano šta se smatra „teškim kršenjem“ ugovora koje opravdava trenutni raskid?

Ukoliko ugovor ne sadrži odgovore na ova pitanja ili su formulacije nejasne i dvosmislene, to je jasan signal za uzbunu.

Sporazumni naspram jednostranog raskida

U idealnom scenariju, kada saradnja više nije moguća ili potrebna, obe strane će se saglasiti da se ugovor prekine. Ovo se naziva sporazumni raskid ugovora i predstavlja najbezbolniju opciju. Ipak, i ovde postoji zamka. Čak i kada su odnosi prijateljski, ključno je da se sporazum o raskidu sastavi u pisanoj formi. Usmeni dogovori „uz kafu“ nemaju istu pravnu težinu i često su uvod u kasnije nesporazume oko neizmirenih dugovanja, iako zakon načelno omogućava neformalne raskide ugovora.

Situacija postaje znatno složenija kada jedna strana želi da raskine ugovor, a druga to odbija, ili, još češće, kada obaveze nisu ispunjene onako kako je ugovoreno. Tada se ulazi u oblast jednostranog raskida, gde je poznavanje Zakona o obligacionim odnosima ključno kako bi se izbeglo da strana koja je zaista oštećena greškom pređe u poziciju odgovorne. Upravo zato je važno pravilno sagledati da li postoje zakonski uslovi za raskid i kako postupak mora da izgleda da bi zaštitio interese onoga ko raskid pokreće.

Kada je moguć raskid zbog problema u saradnji?

Zakon o obligacionim odnosima štiti savesnu stranu. Niste dužni da trpite unedogled ako druga strana kasni, loše obavlja posao ili ne plaća. Upravo u situacijama kada jedna strana uporno ignoriše dogovorene rokove, isporučuje robu sa greškom ili ne plaća zakupninu, zakon vam daje pravo na raskid ugovora zbog neispunjenja obaveza kao krajnju meru zaštite vaših interesa.

Međutim, advokat Borozan upozorava da nije svako kašnjenje automatski razlog za momentalni prekid saradnje. Da bi raskid bio pravno valjan, neispunjenje obaveze mora biti značajno, a procedura mora biti ispoštovana do detalja.

Treba razlikovati bitne od nebitnih povreda ugovora. Ako, na primer, naručeni nameštaj kasni svega dva dana, to najčešće neće predstavljati osnov za raskid, osim ako je rok bio izričito određen kao suštinski važan i bitan element ugovora (npr. zbog selidbe koja se ne može odložiti). Međutim, ako nameštaj kasni mesecima ili stigne ozbiljno oštećen i neupotrebljiv, tada se radi o bitnoj povredi ugovora koja može opravdati raskid.

Procedura raskida: Zašto je „naknadni rok“ presudan?

Najčešća greška koju ljudi prave jeste impulsivno slanje poruke: „Od sutra više ne sarađujemo“. U očima zakona, ovakav potez može biti beznačajan, pa čak i štetan po vas. Zakonodavac je uveo institut „naknadnog roka“ kako bi se očuvala stabilnost pravnih odnosa.

– Naknadni rok služi kao poslednje upozorenje, ali istovremeno i kao dokaz da ste dali fer šansu drugoj strani da ispravi grešku – objašnjava advokat Borozan.

To u praksi znači da ste dužni da drugu stranu opomenete i ostavite joj primeren dodatni rok da ispuni svoju obavezu. Tek ako i taj naknadni rok protekne bez rezultata, ugovor se može raskidati. Ipak, postoje izuzeci kada naknadni rok nije potreban:

• Kada je iz ponašanja dužnika jasno da on svoju obavezu neće ispuniti ni u naknadnom roku.
• Kada je rok ispunjenja bitan element ugovora (npr. ketering za svadbu – ako hrana ne stigne na dan svadbe, besmisleno je da stigne sutradan).

U ovim slučajevima, raskid nastupa po samom zakonu ili prostom izjavom volje, bez potrebe za čekanjem.

Posledice raskida: Šta se dešava nakon toga?

Raskid ugovora ne znači samo da obaveze za ubuduće prestaju da važe; on sa sobom nosi i pravne posledice koje se odnose na sve što je do tada izvršeno. Osnovno pravilo je pravilo restitucije – svaka strana je dužna da vrati ono što je primila po osnovu ugovora. Ako je primljen novac, on se vraća, često uz obračun zatezne kamate zbog kašnjenja. Ako su predate stvari, one se vraćaju u stanju u kojem se nalaze, a ako to nije moguće (na primer, ako je stvar uništena, otuđena ili značajno promenjena) tada se vraća odgovarajuća novčana protivvrednost. U pojedinim slučajevima, naročito kada je reč o uslugama koje je nemoguće „vratiti“, sud odlučuje o pravičnoj naknadi.

Osim vraćanja u pređašnje stanje, strana koja je odgovorna za raskid – ona koja nije ispunila ili je neadekvatno ispunila svoje obaveze – dužna je da nadoknadi štetu koju je druga, savesna strana pretrpela. Naknada štete obuhvata stvarnu štetu (troškove, utrošeni materijal, izgubljeno vreme, dodatne izdatke nastale zbog neispunjenja) ali i propuštenu dobit, odnosno zaradu koju bi savesna strana ostvarila da je ugovor uredno izvršen. U praksi, ovo može značiti nadoknadu izgubljenih poslovnih prilika, dodatnih troškova angažovanja zamenskog izvođača ili finansijskih posledica koje su neposredno izazvane neispunjenjem ugovora.