PROZOR U PROŠLOST: Vreme kada je voz prolazio centrom grada

Sve do 1932. godine centrom našeg grada prolazila je uskotračna pruga koja je povezivala Veliki Bečkerek, najpre sa varošicom Žombolj u Rumuniji, a kasnije sa Srpskom Crnjom i Radojevom. Pruga je bila široka svega 76 centimetara. Njom je saobraćao uskotračni voz sa parnom lokomotivom, a njegova brzina nije prelazila 30 kilometara na čas.

Pruga je izgrađena 1898. godine na inicijativu grofa Endre Čekonjića, koji je imao velike zemljišne posede u ovom delu Banata. Da bi omogućio plasman svih poljoprivrednih proizvoda, uglavom šećerne repe, pšenice i kukuruza, za preradu u velikobečkerečkim fabrikama i izvoz u velike evropske centre, morao je da obezbedi njihov siguran prevoz. Blatnjavi banatski putevi, koji su s jeseni i ranog proleća bili skoro neprohodni, nisu to omogućavali.

Za javni saobraćaj pruga je bila otvorena 20. oktobra iste godine. Obezbeđivala je protok teretnog i putničkog saobraćaja za ceo region. Zbog toga je njen ekonomski značaj bio veoma velik. Jedina saobraćajnica u ovom kraju sem železnice, bila je reka Begej. Međutim, udaljena imanja u vreme kišnih perioda nisu mogla svoje proizvode donositi do pristaništa na Begeju, niti su putnici mogli svakodnevno koristiti ovaj prevoz.

Pored ekonomskih razloga, uskotračni voz, u narodu nazvan „Ćira“, bio je značajan i za prevoz putnika ovog dela Banata do Bečkereka i nazad.

Imao četiri polaska u toku dana

Vozni red bio je prilagođen potrebama putnika. U toku dana voz je iz grada kretao četiri puta: ujutro u tri, pet i deset časova, i uveče u devetnaest časova. Stizao je u grad takođe četiri puta: u šest, deset, jedanaest i trinaest časova. U samom gradu bile su četiri usputne stanice, kod Nemačke ulice (Žarka Zrenjanina), kod županije, hotela „Kruna“ (Tisa) i u Temišvarskoj (Miletićevoj) ulici.

Pruga dugačka oko 65 kilometara povezivala je 13 staničnih mesta ovog dela Banata: Zrenjanin Fabrika, Zrenjanin Predgrađe, Klek, Ravni Topolovac, Žitište, Banatski Dvor, Čestereg, Banatsko Karađorđevo, Aleksandrovo, Novu Crnju, Vojvoda Stepu, Srpsku Crnju i Radojevo.

Krak pruge od Srpske Crnje do Radojeva pružen je kada je varošica Žombolj pripala Rumuniji.

Kako je vozić prolazio kroz sam centar grada u dužini od tri – četiri kilometara, smetao je gradskim vlastima i stanovništvu koje je živelo u blizini pruge. Naime, prolazak voza sprečavao je normalan tok pešačkog, kolskog i biciklističkog saobraćaja. U vreme pijačnih dana stvarao je i veliku saobraćajnu gužvu.

Voz pravio štetu po gradu

Pored saobraćajne, voz je prema mišljenima gradskih vlasti pravio i ekonomsku štetu. U glavnoj ulici je urušavao kaldrmu, koja se morala redovno popravljati. Postojala je i realna opasnost od požara zbog varnica koje je izbacivala parna lokomotiva. I drugi razlozi, kao što su prljanje i zagađivanje ulica i uznemiravanje stanovništva prolaskom vozova, naveli su gradsku vlast da inicira izmeštanje pruge i voza iz centra grada na periferiju.

Punih 12 godina borila se gradska vlast sa ovim problemom. Tek 1932. godine je uspela u svojoj nameri, jer je za izmeštanje ove uskotračne pruge pronađeno odgovarajuće rešenje. Naime, rešeno je da se na pruzi od glavne stanice do stanice „Fabrika“ ubaci treća šina za voz uskog koloseka. Zahvaljujući tom rešenju, „Ćira“ je iz centra grada izmešten 20. novembra 1932. godine.

Po pomenutoj trasi voz je saobraćao još punih 36 godina, sve do ukidanja 1968. godine.

Ovaj vozić ostao je u najlepšim sećanjima njegovih savremenika, jer su zahvaljujući njemu mogli da se školuju i zapošljavaju u Zrenjaninu, bezbrižno voze i polako ali sigurno stignu.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš