PROZOR U PROŠLOST: Ustanak u Banatu 1594. godine (drugi deo)

Neposredan povod za politička i vojna previranja na Balkanu bio je rat koji je Turska objavila Austriji 1593. godine. Pošto je ostala bez saveznika na Zapadu, koji nije bio spreman da se odupre Turskoj, Austrija je zatražila pomoć od vojvoda Vlaške i Moldavije, a posebno od Srba, jer su svi oni težili oslobađanju od turske vlasti. To je bio prvi korak ka stvaranju opšteg hrišćanskog saveza protiv Turaka. Na čelo saveza stao je sam papa, Kliment VIII, koji je preko svojih emisara želeo da u savez uvuče Rusiju i Poljsku, ali u tome nije uspeo.

Srbi u Banatu, međutim, ili nisu imali strpljenja ili su imali loša iskustva sa dugotrajnim čekanjem, pa su odmah nakon objave rata između Turske i Austrije 1593, počeli da formiraju, najpre manje hajdučke čete, a zatim su već sledeće godine, 1594, uspeli da ih ujedine u veće odrede.

Za svoje namere Srbi u Banatu su imali podršku od vlaških i moldavskih vojvoda, koji su sa simpatijama gledali na pripremanje Srba za borbu protiv Turaka, jer su i sami bili u vazalnom odnosu prema turskom carstvu. Oni su ih hrabrili i pomagali.

U početku, srpske čete su se zadovoljavale napadom na turske karavane, ali kako se broj boraca povećavao, preduzimani su i veći poduhvati, napadane su turske tvrđave i utvrđena mesta.

Kako bi obezbedili uspešan nastavak ustanka, Srbi su pokušali da pridobiju erdeljskog vojvodu Žigmunda Batorija, ali je on za ulazak u rat sa Turcima želeo potvrdu erdeljskog sabora, koji je održan maja meseca 1594. godine. Na njemu je doneta odluka da se ne ulazi u rat. Izaslanike srpskih ustanika na erdeljskom saboru predvodio je episkop vršački Teodor. Međutim, dvolični erdeljski vojvoda Batori, s jedne strane je podržavao ustanike, hrabrio ih, a s druge strane izveštavao Sinan – pašu, koji je predvodio tursku vojsku u pohod protiv Ugraske, o akcijama ustanika, njihovom broju i vođama.

Sedište ustanika bilo je u Vršcu, gde je stolovao i vođa ustanka episkop Teodor. Oko njega su se okupljali ustanici i njihove vođe, a on im je davao blagoslov, savete i barjake sa likom Svetog Save, koji su kao simbol vere i slobode nosili s ponosom u svim bitkama.

Iako su ostali usamljeni u svojim akcijama protiv Turaka, broj ustanika se neprestano povećavao, prema pisanim svedočanstvima, dostigao je broj od nekoliko hiljada, a njihovi uspesi bili su sve veći.

U maju 1594. godine, ustanici osvajaju mesta Vilagošvar i Jenopolje (danas u Rumuniji), a već početkom juna i Bečkerek (Zrenjanin). Iz oslobođenog Bečkereka jedna četa ustanika krenula je prema Bečeju (Novom Bečeju), a druga prema Titelu. Oba ova grada pala su u ruke ustanika, a ondašnji izveštaji koje su uhode slale Turcima, svedoče da se ustanak proširio od Budima do Beograda.

Uspesi banatskih ustanika počeli su zadavati brige porti u Carigradu, koja je, nezadovoljna delovanjem Hasan –paše u Temišvaru, odlučila da ga povuče i postavi Sofi Sinan – pašu za novog beglerbega. On je uspeo da okupi oko 11.000 vojnika, i da krene u susret banatskim ustanicima, ne bi li ih zaustavio.

Uskoro, polovinom juna 1594. godine, došlo je do prvog velikog sukoba između banatskih ustanika i turske vojske. U tom sukobu turska vojska je pretrpela strahovit poraz. Od 11.000 turskih vojnika, spaslo se samo oko hiljadu, a među poginulima je bio i sin Sofi Sinan – paše.

Posle pregrupisavanja i popunjavanja turske vojske, dolazi do novog sukoba banatskih ustanika i Turaka. I u ovom sukobu Turci su pretrpeli veliki poraz, a među poginulima bio je i sam Sofi Sinan – Paša, kao i trojica visokih turskih oficira.

Banatski ustanici, podstaknuti ovim pobedama, nastavljaju da oslobađaju nova naselja i gradove. Uskoro oslobađaju Lipovo (danas u Rumuniji), nemilosrdno ubijajući Turke, te su za kratko vreme poubijali oko 25.000 Turaka.

I pored velikih uspeha koje su postigli banatski ustanici, to nije bilo dovoljno da učvrste osvojene teritorije i da krenu dalje u osvajanje. U redovima ustanika sve se više osećala neorganizovanost, rasulo, nedostatak oružja, baruta i obučenog ljudstva za ratovanje.

Uvidevši da ne mogu sami da nastave ratovanje protiv obučene i organizovane otomanske vojske, vođe ustanka, episkop Teodor, ban Sava Temišvarac i vojvoda Velja Mironić tražili su iznova pomoć, najpre od susednih erdeljskih vojvoda, posebno od vlaškog vojvode Batorija, kome su nudili mesto velikog vojvode i upravljanje oslobođenim teritorijama. Ali, kao i ranije, on je i ovog puta izneverio njihova očekivanja.  Jedino je Austrija u tim teškim trenucima ustanka poslala oko 800 obučenih vojnika kao pomoć. Međutim, na putu za Banat, Austrijance je presreo odred Tatara koji ih je do nogu potukao, te nisu ni stigli do Banata.

Tako su banatski Srbi u odsutnom trenutku ostali potpuno sami. Pored toga, nesuglasice među ustanicima bile su sve veće, jer se saznalo da je na pomolu velika turska osveta. Ustanici su počeli da napuštaju svoje položaje, da beže iz vojske, da se među sobom svađaju, i okreću leđa svojim vođama. Razdor među njima bio je sve veći, parališući i ono malo snaga što je ostalo.

Do odsudne bitke između banatskih Srba i Turaka došlo je kod Bečkereka, današnjeg Zrenjanina, 10. juna 1594. godine. Turske snage brojale su oko 30.000 vojnika, a ustaničke oko 4.300 boraca. U neravnopravnoj borbi ustanici su potučeni, spaslo se svega oko 300 boraca, i njih su turske snage gonile sve do Temišvara, gde su ih konačno potukle.

Međutim, odjeci ustanka proširili su se na Srbiju, pa i na Balkan. Mnogi balkanski narodi dizali su sporadične, lokalne bune protiv Turaka, ali je bilo i većih pobuna, poput onih u Moldaviji i Vlaškoj.

Sva ta previranja i pobune uticali su na odluku turske Porte da se konačno obračuna sa pokretima na Balkanu, kako bi nastavila sa osvajanjem Austrije i Ugarske. Ovaj, ni malo lak zadatak, poveren je Sinan – paši, osvedočenom neprijatelju Srba, koji je za sve nevolje na Balkanu krivio isključivo Srbe.

Kako bi ih povredio i na simboličan način suzbio težnju i želju srpskog naroda za borbu i slobodu, naredio je da se iz manastira Mileševa prenesu mošti Svetog Save i spale na „polju“ Vračaru kod Beograda, gde je logorovala turska vojska. Pored toga, ovim činom želeo je da kazni srpsku crkvu čiji su episkopi i sveštenici učestvovali i bili vođe ustanka.

U odmazdi prema banatskim ustanicima Sinan – paša je bio nemilosrdan. Na prevaru je uhvatio vladiku Teodora, i naredio da ga živog oderu. To je bila najstrašnija kazna za primer i zastrašivanje ostalih ustanika.

I kazna za ostale vođe i ustanike bila je strašna. Pogubljeni su svi Srbi koji nisu izbegli, pa je Banat ostao skoro bez stanovnika.

To je uplašilo i primoralo tursku vlast da objavi pomilovanje za sve odbegle Banaćane, koji su u strahu od odmazde izbegli čak do Erdelja, da se vrate i nastave miran život na svojim ognjištima. Nemajući drugi izbor, ljudi su počeli da se vraćaju u Banat.

Tako je okončan ustanak banatskih Srba 1594. godine. Međutim, plamen ustanka nikada nije u potpunosti ugašen. Slobodarski duh banatskih Srba budio se u odlučnom trenutku kada se trebalo boriti za slobodu i nezavisnost.

Nada Boroš

Prvi deo ove priče možete PROČITATI OVDE.