PROZOR U PROŠLOST: SVETI SAVA, DRŽAVNIK I PROSVETITELJ

Sveti otac Sava činio je mnoga dobra dela kako za srpski narod tako i za moćnu srednjovekovnu Srbiju, koju je stvorio njegov otac Stefan Nemanja, a proširio i učvrstio njegov brat Stevan Prvovenčani.

Moćna država Srbija, međutim, nije imala samostalnu crkvu. U želji da stvori samostalnu, autokefalnu crkvu, Stevan Prvovenčani šalje na pregovore sa vizantijskim carem Teodorom I najboljeg poznavaoca crkvenih prilika toga doba, svoga brata Savu. Koristeći neslogu Ohridske arhiepiskopije i patrijaršije u Nikeji, Sava svojom umešnošću uspeva da se izbori za samostalnost, odnosno autokefalnost srpske pravoslavne crkve. Izvesno je, međutim, da je Sava znao da će Srbija dobiti autokefalnu crkvu samo ako on stane na čelo crkve i prihvati se časne, ali teške dužnosti, da izvede potpunu organizaciju nove arhiepiskopije.

Svečani čin ustoličenja prvog srpskog arhiepiskopa Save, pred uglednim zvanicama, bio je na crkvenom saboru u Nikeji 1219. godine.

Međutim, Ohridski arhiepiskop Homatijan, pod čijom je jurisdikcijom do 1219. godine bila srpska crkva, oštro je napadao Savu i energično se protivio samostalnosti srpske crkve. U pismu koje mu je uputio arhiepiskop Homatijan prekoreva Savu što je napustio isposnički život, što se bavi zemaljskim poslovima i što se potpuno prepustio slavoljublju. Počeo je da učestvuje u gozbama, jaše konje najplemenitije pasmine, razmeće se raskošnom, okićenom pratnjom, a sa sobom vodi i mnogo posluge. U srdžbi koju je iskazivao Homatijan, čak preti Savi da će ga anatemisati, odnosno isključiti iz crkve.

A kako je Sava reagovao na ove neprimerene optužbe? Mudro je ćutao i radio. Odmah je pristupio uređenju Srpske crkve. Za sedište arhiepiskopije odredio je manastir Žiču, koji je podigao njegov brat Stevan Prvovenčani, a zatim osnovao niz novih episkopija u kojima su stolovali srpski episkopi.

I pored važnih crkvenih i državnih poslova koje je obavljao, Sveti Sava nije zapostavljao ni svoj prosvetiteljski rad. Putovao je po selima i gradovima, obučavao i podučavao narod, te su o tim susretima Save i naroda ispričane mnoge priče, a jedna od njih se zove:

Radi, pa ćeš imati

Sveti Sava putujući dođe u jedno selo, gde je, po svom običaju, podučavao narod. Pa će tako u razgovoru reći: Vala, ove godine biće velika nerodica – rodiće ali će grad sve satrti.

I sveti Sava ode dalje. Sad, neki seljaci stanu razmišljati u sebi: Kad nam svetitelj reče da će biti nerodica, nećemo ništa ni sijati. A i zašto bi sijali i mučili se, kad nećemo nikakve vajde videti, a ono semena neka nam se bar u nevolji nađe.

A drugi će opet: Božija je volja! Pa i ako bude nerodice, Bog je tako naredio. Mi ćemo zasijati kao i dosad, pa šta Bog da.

I zaista te godine pade veliki grad i satre mnoge useve. Oni koji su bili zasejali kao i dosad, bogme grad satro veliki deo, ali onde malo, ovde malo, elem oni saberu toliko da se mogu prehraniti dok stasa novi rod.

A onima što nisu ništa zasejali, teklo nešto hrane, al’ ne doteklo, te tako ostadoše bez igde išta.

U tom naiđe Sveti Sava, pa kad sazna šta su ovi uradili reče im: Ama braćo, ako sam vam kaz’o da će biti grada, nijesam vam kaz’o da ne radite, jer je opet sve u božijoj ruci.

Radi, pa ćeš imati.

NADA BOROŠ