PROZOR U PROŠLOST: Sećanja na elemirsku slavu

Od ranog detinstva, najlepši letnji mesec uvek mi je bio avgust. Nije to bilo zbog odlaska na more ili neku drugu turističku destinaciju, nego zbog slave u mom rodnom Elemiru. Većina mojih vršnjaka, a ni ja, nismo znali zašto je slava u Elemiru baš 26. avgusta. Tek kasnije smo saznali da se ta slava zove socijalistička, i da je 26. avgust vezan za jedan događaj iz Drugog svetskog rata koji se odigrao u neposrednoj blizini sela.

Ni sama ne znam da li su lepše bile pripreme za slavu, sama slava ili dani posle slave.

Od početka avgusta, kada je dan sunčan i topao, iznosila se stajaća posteljina zajedno sa ćilimima, zimskim odelima i odećom koja se nije nosila, ali se čuvala. To je posebno radovalo devojčice, jer su tada oblačile mamine devojačke haljine i cipele na štikle veće po nekoliko brojeva. Tokom godine to je bilo nedostupno, jer su deca retko ulazila u stajaće sobe, a šifonjere i ormare nisu smela da otvaraju.

Posebna pažnja bila je posvećena krečenju uličnih fasada. Svaka porodica trudila se da svoju kuću što lepše okreči i uredi ulicu ispred kuće.

Nekoliko dana pre slave, selo je blistalo. Kuće su bile okrečene, ulice polivene i počišćenje, a raspoložene domaćice i domaćini s večeri bi posedali ispred svojih ili komšijskih kuća, da se odmore od napornog rada i porazgovaraju.

S nestrpljenjem su se očekivali radio pevači i glumci sa „Vesele večeri“ iz Beograda ili Novog Sada, jer kakva bi to slava bila kada neko od poznatih pevača i glumaca ne bi došao da uveliča slavarske svečanosti. Najčešći gosti bili su Radojka i Tine Živković, Tozovac, Branka Veselinović, Mija Aleksić. Koncerti su se održavali u sali Zadružnog doma koja se za tu priliku posebno čistila i sređivala, jer su se u njoj tokom godine održavale samo bioskopske predstave. Ulaznice nisu bile skupe, a prodavale su se nekoliko dana pre slave.

Za svakoga je bilo i mesta i hrane u kući

Svaka kuća radovala se dolasku gostiju, a gosti se nisu brojali jer je za svakoga bilo i mesta i hrane u kući.

Kada se završe pripreme za slavu, tri – četiri dana pre, počinjali su da pristižu i prvi „slavari“ –  mali i veliki ringišpil, vozići, kolačari, svaštari, bombondžije. Oni su bili jedva dočekani, jer je to značilo da je slava u Elemiru već počela. Njima se nisu radovali jedino roditelji, koji su imali strah od velikog troška i za slavu, a naročito pre slave.

Veče, dva pre slave nije se mnogo razlikovalo od same slave. Centar sela je bio pun „slavara“ i bombodžija, pored kojih su se gurali, šetali i kupovali ljudi pristiglih iz svih okolnih mesta. U to vreme postavljane su i prve „šatre“ koje su vlasnici postavljali na određenom, zakupljenom mestu. Nekih godina, bilo ih je i po pet – šest. Što je više „šatri“ veća je slava.

Slava u Elemiru u međuvremenu je dobila nove, savremenije obrise

Kada osvane 26. avgust, bez obzira koji je dan u nedelji, samo da ne pada kiša, sve je bilo spremno za veliko slavlje. U kućama se osećala svečana atmosfera kao da je najveći praznik. Posla je bilo manje nego obično, jer je za taj dan sve unapred pripremljeno od hrane do novog odela. Gosti su pristizali, raspoloženi domaćini su ih dočekivali i ugošćavali sa pripremljenim slanim i slatkim „đakonijama“, domaćom rakijom i vinom. Deci je sledovala po jedna „kabeza“. U ranim večernjim satima domaćini bi zajedno sa gostima odlazili na slavu.

U samom centru sela bila je neopisiva gužva. Bilo je prepuno mladog sveta i dece koja su šetajući, kupovala najrazličitije “slavarske“ ponude. Stariji bi još s večeri posedali u „šatre“. Muzika iz “šatri“ sa „slavarskim“ pevačicama i pevačima, pravila je veliku buku, koju su dopunjavali glasni prodavci, žagor i dovikivanja šetača. Ta galama nikome nije smetala. Slava je. Radio pevači, igranka, korzo, dopunjavali su provod. Svako je pronalazio sebi zabavu. Zabavljalo se do ranih jutarnjih časova, jer je za „slavu“ svakome bilo dopušteno da ostane duže.

Drugi dan „slave“ proticao je uglavnom kao i prvi. Trećeg dana počinjala je velika seoba. Prodavci su pakovali svoje tezge i robu, kupaca je bilo sve manje, a praznična atmosfera počinjala je da jenjava. Polako se vraćalo uobičajenim obavezama i navikama.

Za najmlađe, kraj slavskih svečanosti označavao je početak školske godine i radosti koje on donosi – nove knjige, sveske, tašne i školske kecelje sa belim kragnama, uredne i čiste, posebno pripremane za prvi školski dan.

Slava u Elemiru, slavi se i danas. Međutim, ona je dobila nove, savremenije obrise, pa je u tom novom ruhu ne prepoznajemo.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš