Prozor u prošlost: Počeci mode i modiranja u Banatu

Porodične zadruge u Vojvodini održale su se do druge polovine XIX veka, kada su se počele raspadati, a porodice osnivati. Žene su u zadruzi bile u podređenom položaju, jer je svaka zadruga imala starešinu. To je obično bio najstariji član porodice, koji je sređivao sve prilike i neprilike u zajednici, a i istupao u ime porodične zadruge ispred drugih.

Zadruga je proizvodila sve što je bilo potrebno za život: hranu, odeću, obuću, pa i pokućstvo. Odeća i obuća su bili jednostavni, a sve tkanine za izradu odeće – sukno, platno – izrađivale su se u kući. Novac se malo trošio, sem za najneophodnije potrebe, kao što je petroleum za lampe, zejtin, šibice.

Međutim, raspadom porodičnih zadruga i formiranjem porodica, žena menja ulogu. Ona postepeno postaje stub porodice. Za razliku od zadruge, gde nije imala nikakvog uticaja na donošenje važnih porodičnih odluka, ona je dobila mogućnost da se čuje i njeno mišljenje. „Čovek je glava, a žena vrat, koja okreće glavu kud hoće“ bila je tadašnja uzrečica za mnoge porodice.

Porodične zadruge otišle u istoriju

Zahvaljujući datom položaju žene su počele da napuštaju tradicionalani način života, pa i odevanja. Narodnu nošnju, izrađenu u domaćoj radinosti, koju su žene drugih etničkih grupa nosile, Srpkinje su počele zamenjivati kupovnim materijalima, prateći modu pri šivenju odeće i izradi obuće.

Moda se, kako pišu hroničari, pojavila već polovinom XIX veka, i to prvo „u gornjem Banatu, oko Velike Kikinde“, a zatim se prenela i na ostale delove Vojvodine. Neumorni hroničari iz tog perioda, zamerajući Srpkinjama, posebno na selu, beleže da su seljanke počele da nose haljine od skupih materijala – svile, brokata, pliša, somota, zatim rukavice, šešire, suncobrane, lepeze, a na rukama satove i grivne (narukvice). Umesto opanaka i papuča, nosile su kožne ili lakovane cipele.

Tokom crkvenih slava devojke su se u toku dana dva – tri puta presvlačile, kako bi pokazale što više haljina i nakita koje su imale. Ni devojke iz imućnijih građanskih porodica nisu imale toliko nakita i haljina od skupocenih materijala, kao devojke sa sela iz porodica srednjeg imovnog stanja. Po selima je nastalo pravo modno takmičenje, jer ni devojke iz siromašnijih, pa i nadničarskih porodica, nisu htele da zaostanu u modiranju. Zbog toga su teško zarađeni novac trošile na kupovinu skupocenih haljina.

Sitni dukati zamenjeni seferinima

U to vreme otpočela je i moda nošenja dukata o vrat i prsa devojaka. „Mili babo dukate mi veži, a ti posle kako znaš nateži“, pevalo se tada, jer je nošenje dukata u toj meri postalo obavezno, da su roditelji prodavali i zemlju, samo da bi kupili dukate.

U početku su devojke nosile nisku od sitnih srebrnih, a kasnije sitnih zlatnih dukata. Ubrzo su sitni dukati zamenjeni seferinima, velikim dukatima, koji su nošeni na prsima. Imućnije devojke nosile su dve, tri, pa i više niski dukata. Dosta često, dukati su bili jedini miraz koji je devojka dobijala iz kuće.

Muški svet je modu prihvatio kasnije i postepeno, i to samo u svečanim prilikama. Opanci su zamenjeni cipelama, a šubare šeširima. Kasnije su počeli nositi i odela od kupovnih materijala, savremenog kroja.

Međutim, radnim danima, u vreme žetve, berbe kukuruza i drugim poljoprivrednim radovima, narod je bio loše obučen, posebno muškarci. Zakrpa je išla na zakrpu, kako na pantalonama tako i na košuljama i vešu, a moda i modiranje ostavljani su samo za svečane prilike.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš