PROZOR U PROŠLOST: Kum je bio najveći i najvažniji gost

Kum je u našu kuću dolazio samo dva puta godišnje, o Božiću i Uskrsu. Njegove posete bile su toliko svečane i važne da su trajno ostale u sećanjima, nas mlađih ukućana. Kum je bio najveći i najvažniji gost. Dočekivali smo ga sa strahopoštovanjem i velikim uvažavanjem.

Dolazio je uvek na drugi dan Božića, posle podne, oko dva. Ručak je već bio završen, a domaćica je pripremala, odmah posle ručka, sto za kuma. On je bio najsvečanije postavljen, beli uštirkani čaršaf, najlepši tanjiri, pribor za jelo i čaše, koje su se koristile samo o Božiću.

Svi ukućani, lepo obučeni, čekali su strpljivo da Kum naiđe. Samo najmlađi istrče na ulicu da vide da li se tamo od ćoška možda vidi da dolazi. A onda usplahireno viču – „videli smo, dolazi“. A on, visok, povijen, sa atraganskom šubarom, kratkim jankelom sa astraganskom kragnom, polako, dostojanstveno korača prema našoj kući. U desnoj ruci drži palicu, na koju se oslanja po klizavoj stazi. A u levoj, u belom velikom salvetu, lepo uvezan kolač, koji nosi kao zavežljaj.

Ulazi polako, sa blagim osmehom, koji se nazire iza lepo potkresanih brkova, i odmah pozdravlja „Hristos se rodi, kumovi moji“. A ukućani svi u glas, deca iz sveg glasa – „Vaistinu se rodi, Kume“, srećna što znaju da otpozdravljaju.

Domaćice prihvataju odelo i kapu. On, odlazaći do pročelja stola, pomilijuje po koje dete po glavi, i kaže kako su deca porasla i kako su lepa, i odmah pita Dedu, kako zdravlje. A ovaj uz zahvalnost Bogu, kaže da su svi zdravi.

„Moja je, Kume, ovu moraš probati“, kaže Deda i sipa Kumu i sebi rakiju koju je čuvao za ovu priliku. Ostali prihvataju, pa i sami nazdravljaju. Možda se popije još po jedna, a onda se iznosi ručak. Na velikoj tacni, sve probrano, najlepše meso, ćureći karabataci, svinjska rebra, tek ispečena, domaće kobasice, a sve toplo, puši se i miriše.

Kum kolače i ne proba, radije popije vino

Mi, deca, netremice gledamo u svaki pokret koji Kum i naš Deda naprave. A on, uvek, izabere najmanje meso, najmanje parče hleba, i na silna navaljivanja da uzme još, dostojanstveno odgovara „Ovo je dosta“. Deda iznosi vino, koje se u zamagljenoj „olbi“ rozi i miriše, sipa u čaše, nazdravljaju u zdravlje i dug život. Slede i kolači, koje Kum i ne proba, jer radije popije vino, za koje je deda pažljivo birao grožđe iz našeg vinograda, pretakao i čuvao za ovakve prilike.

Razgovara se o žetvi, setvi, prinosima, a pri kraju razgovor se uvek završavao vojskom  i ratom u kojem su obojica bili – znam ti si služio, tamo, bio si u Galiciji, i na Dobrudži, i sve slični razgovori.

Nakon sat, a najviše sat i po razgovora, Kum je polako ustajao – sedi još, Kume, bio si nam još o Uskrsu zaustavljao ga je Deda. „Dosta je bilo, idem polako“.

Domaćice donose njegovu kapu i odelo, on polako sve oblači, uzima svoj zavežljaj u kojem su spakovani i naši kolači, skine šubaru pokloni se, zahvali na gostoprimstvu i dostojanstveno i polako, kao što je došao, odlazi.

Svi ga pratimo, on decu pomiluje po glavi, i sa svojom palicom i zavežljajem polako nestaje niz zaleđenu, belu ulicu.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš