Prozor u prošlost: Kako su nekada na ovim prostorima izgledale dečije igre

Deca su se oduvek igrala i zabavljala, ali svako vreme, zbog različitih životnih uslova i okolnosti, imalo je svoje dečije igre i zabave. Ranije, igračaka u današnjem smislu reči, nije bilo, sem onih izrađenih u narodnoj radinosti, u kući ili komšiliku.

Zbog toga su deca bila prinuđena da sama smišljaju igre i igračke, koje su pravili od dostupnog materijala – kudelje, krpa i krpica, konca i konopca, pruća, zove, tuluzine, kukuruza, šapurika (čokanja, šapurina). Dečija graja obično bi započinjala s večeri, kada se već porade kućni poslovi, pa se zajedno sa odraslima izađe na ulicu, na posedak, da se predahne i odmori od dnevnih poslova, jer su i deca imala svoje obaveze.

Devojčice su pomagale majkama i bakama oko veza, tkanja, štrikanja, pripremanja jela, spremanja kuće, hranjenja živine… Dečaci su zajedno sa očevima i dedama brinuli o stoci, zemlji, dvorištu, usevima i drugim muškim poslovima. Mnogi od dečaka čuvali su tokom dana ovce i stoku, a smenjivali su ih za noć, najčešće dede ili iznajmljeni čobani, bojtari.

Poslovi koje su deca radila po kući i za kuću nisu bili teretni za njih, jer su bili prilagođeni fizičkim i umnim sposobnostima deteta. Ukućani su tačno znali šta koje dete može da radi, pa su mu te poslove i davali. Nejaka deca su skoro uvek bila uz deke i bake, koji su ih čuvali i štitili od starije braće i sestara, a često su krišom uradili i njihove zadate poslove, samo da bi ih, kako su govorili, „očuvali“. Ta deca su mahom bila dobri đaci, jer su „drugovali“ sa knjigom i sa odraslima. Ako je nejako dete bilo muško, najčešće očevi su malo ironično govorili „a gde je naš nejaki Uroš“. A dečak tada samo proviri iza babinih ili dedinih leđa, pa se opet tamo šćućuri, i najčešće ćuti.

Sve ulice su vrvele od dečije igre i graje

Deca su se skoro uvek igrala na ulici, bez obzira na godišnje doba. S večeri i o neradnim danima sve ulice su vrvele od dečije igre i graje. Igre su bile raznolike i za dečake i za devojčice. Dečaci su se najčešće rvali, utrkivali, preskakali jarkove, igrali trule kobile, penjali po drveću, koturali neki točak ili krpenu loptu, klikerali i nadmetali u snazi. A kada se nisu igrali, onda bi posedali na neko skrovito mesto pa pleli bičeve, pravili zviždaljke, lukove i strele, praćke, puške, razgovarali… I stalno se među sobom đuškali i gurkali.

Devojčice su se najčešće igrale lutkama, koje su same pravile od krpe, tuluzine ili drveta. Od krpa i krpica pravile su lutkama haljine, a pri izradi haljina bile su veoma kreativne i maštovite. Igrale su se i „školica“, preskakalica, a sa dečacima žmurke, jure i „šuge“.

Od dobro umešenog blata dečaci pravili „topove“

O jeseni, kada su ulice bile pune blata i vode, obično u nekim zaklonjenim vratima, deca su se igrala blatom. Od dobro umešenog blata dečaci su pravili „topove“, kvadratnog oblika sa tankim dnom. Njima su svom snagom udarali o zemlju, a“top“ bi pukao pa bi parče blata odletelo u vis ili u nekog druga. Da dno bude što tanje kvasili su ga pljuvačkom i pri bacanju o zemlju govorili „ako nećeš pući, baciću te na vrh kući“.

Devojčice su od blata pravile kolače različitog oblika, oklagije, lonce, šerpe, mace i kuce. I one su neprestano među sobom pričale i pravile se da su velike, da su učiteljice, doktorke, zabavilje ili mame.

I tokom zime deca su bila na ulici. Ako je bilo snega, grudvala su se, pravila sneška, i tociljala (klizala) na tociljarkama koje su pravili po zamrznutim jarkovima, ispred kuća. Ili su s večeri polili vodom neko dobro mesto na ulici, a sutradan to je bila dugačka i glatka tociljarka. Dečaci su se i sličugali na sličugama koje su bile napravljene od drveta, oštrog pleha i kanapa za vezivanje. Bilo je pravih majstora u sličuganju. Oni su pravili različite figure i vratolomije na ledu.

Kada se u retkim prilikama odlazilo kod druge dece na igru, obično su se igrale karte: tablića, sedmica, malih i velikih duraka (magaraca), domine, „mice“, a ređe šah. Deca su kod drugih bila pristojna i vaspitana. Zato su ih domaćini rado dočekivali i častili onim što su imali: orasnicama, kolačima i slatkim vinom.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš