PROZOR U PROŠLOST: Gajenje svilenih buba bio je vrlo unosan posao

Gajenje svilenih buba na prostoru Banata i Vojvodine bio je vrlo unosan posao. Prema raspoloživim podacima, u 14 opština Velikobečkerečkog sreza, oko 1890. godine, 426 porodica je proizvodilo 8.142 kilograma svilenih čaura.

Za uzgoj svilobuba bilo je najvažnije obezbediti sadnice duda, posebno belog, jer je lišće belog duda bila glavna hrana svilenih buba.

Banat je imao pogodno zemljište za sadnju i uzgoj duda. Zato su austrijske vlasti još polovinom 18. veka podsticale i naređivale sadnju duda na ovim prostorima. Zbog toga je u Torontalskoj županiji bilo 11 dudovih rasadnika – dudara. I u samom gradu postojao je rasadnik za dud, dudara, a za potrebe ovog rasadnika grad je obezbedio jedno jutro zemlje. Danas je od njega ostalo samo ime – Dudara, koje je Zrenjanincima poznato kao romsko naselje.

Gajenje svilenih buba bio je posao kojim su se bavile mahom siromašnije porodice. Njima je to bio jedini izvor zarade. Prednost ove delatnosti bila je u tome što su njome mogle da se bave cele porodice, pa i deca i stariji. Zbog velikog broja dudovih zasada po ulicama i čitavih drvoreda pored puteva, naročito prema Kikindi, Aradcu, Kleku, Ečki, Lukićevu pa i po dvorištima, do dudovog lišća, koje je bilo jedina hrana svilobubama, lako se dolazilo. Bilo ga je na svakom koraku.

Koliko se o dudovima vodila briga svedoče podaci da se u gradskoj upravi vodila tačna evidencija koliko je zasađeno, koliko je stabala spremno za ishranu, a koliko se dudovih stabala nije primilo.

Najveći broj odgajivača bio je u Melencima

Kako bi unapredili svilarstvo i obučili što veći broj proizvođača, održavani su kursevi za obuku za držanje i uzgoj svilenih buba. U mestima u kojima je to bilo moguće, osnivane su i škole za proizvođače svilobuba. U našem gradu obezbeđeno je jedno stalno mesto nastavnika koji je redovno posećivao, nadgledao i predavo odgajivačima.

Proizvođači i odgajivači svilobuba prilikom predaje gotovih kokona, spremnih za prizvodnju svilenih niti, zadržavali su matična jata i tako nastavljali proizvodnju.

Početkom dvadesetog veka svilarstvo je u Vojvodini bilo toliko razvijeno da je moglo da pokrije potrebe za svilenim nitima cele zemlje. Zbog toga su u Vojvodini i radile punim kapacitetom tri velike fabrike za proizvodnju svile. One su bile u Pančevu, Novom Kneževcu i Novom Sadu.

U našem gradu, Centralna svilarska uprava je preporučila otvaranje otkupne stanice za svilobube, koja je i otvorena u današnjoj Pašićevoj ulici. Ona je radila vrlo uspešno, jer je bio veliki broj odgajivača kako u gradu tako i u okolnim mestima. Najveći broj odgajivača bio je u Melencima. Zbog kvalitetnih proizvoda, Melenčani su dobijali i nagrade od Centralne svilarske uprave. Uprava je na taj način stimulisala stare, ali i podsticala nove potencijalne odgajivače.

Zbog velikog broja odgajivača bilo je ideja da se i u Bečkereku otvori jedna fabrika za preradu svile. Ipak, do realizacije nije došlo zbog ekonomske krize tridesetih godina koja je pogodila ceo svet pa i našu zemlju.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš