PROZOR U PROŠLOST: Fijakeri na bečkerečkim ulicama

Fijakere po ulicama susrećemo samo ponekad, kada se jednom godišnje najavljuje manifestacija „Dani piva“, ili u ponekoj svadbenoj povorci. Fijakeri se danas u našem gradu mogu izbrojati na prste jedne ruke.

Tako je danas, a nekada je bilo sasvim drugačije.

Fijaker je u prošlosti, u našem gradu, bio vrlo popularno prevozno sredstvo. Njime su se vozili putnici kako po celom gradu tako i do susednih mesta, pa čak i do Kikinde i Novog Sada.

Naši sugrađani tokom prošlog veka toliko su bili navikli na fijakere da su se nadležnim vlastima često žalili kada ih nije bilo ispred železničke stanice, hotela, ili za vreme ručka između 12 i 14 časova. To je navelo upravu grada da uvede redovna dežurstva fijakerista, kako bi građani tokom celog dana imali na raspolaganju dovoljan broj fijakera.

Kako bi u potpunosti uvela red, gradska vlast je usvojila pravilnik kojim je bilo određeno radno vreme fijakeristima. U letnjem periodu, od 1. marta do 1. oktobra, bili su u obavezi da voze od 6 do 23 časa. A u zimskom periodu, od 1. oktobra do 1. marta, od 7 do 21 čas.

U to vreme, početkom dvadesetog veka, saobraćaj u gradu se odvijao bez saobraćajnih propisa i oznaka. Kočijaši zaprežnih kola, fijakeristi i biciklisti vozili su po ulicama grada kako su hteli i kako su znali. Zbog toga su bile vrlo česte žalbe pešaka da moraju da se sklanjaju ili zaustave da bi propustili fijakere, zaprežna kola, pa i bicikliste koji su jurili kao na trkama. To je navelo gradsku policiju da uvede obavezu da zaprežna vozila i bicklisti voze desnom stranom, a pretiču levom.

Kako bi se obezbedila bezbednost putnika uvedena je redovna kontrola, neka vrsta tehničkog pregleda, i fijakera i konja. Prema ovom kontrolniku, u slučaju da su upregnuti konji bili stari ili neuhranjeni vlasnik fijakera je bio u obavezi  da ih zameni u roku od osam dana. Isto tako vlasnicima je dat kratak rok da otklone nedostatke i kvarove na fijakerima. Ukoliko bi se fijakeristi oglušili na ukazane nedostatke, gradska policija bi ih isključivala iz saobraćaja.

Fijakeri su odvezli i vreme kada se živelo i vozilo sporije, ali se, ipak, stizalo do cilja

Statutom, koju je gradska vlast donela za fijakere i fijakeriste tridesetih godina prošlog veka, preciziran je broj fijakera u gradu. Taj broj bio je 40. Regulisana je i cena prevoza, kao i tri stajališta u gradu – ispred hotela „Roža“ (danas Vojvodina), „Kruna“ (bivši restoran „Tisa“) i „Pešta“ (na mestu današnjeg SUP-a). Na ovim stajalištima fijakeri su bili u obavezi da voze tokom celog dana, a za noć su bila uvedena dežurstva. Pored ovih stajališta, fijakeri su dežurali i ispred železničke stanice. Bili su u obavezi da sačekaju svaki voz, bez obzira da li kasni, kako bi mogli da prevezu putnike.

Zbog pojačanog saobraćaja i veće kontrole svih kola, pa i fijakera, uveden je registarski broj za sva vozila. Na belim tablicama, crnim slovima, bilo je upisano mesto i broj vozila. To je omogućavalo gradskoj policiji da lakše otkrije vinovnike saobraćajnih nezgoda i putnicima da upute eventualne žalbe  na nesavesne fijakeriste i druge vozače. Tako se uveo potpuni red i sigurnost za putnike.

Sa ulica našeg grada fijakeri su nestali u drugoj polovini prošlog veka. Njihovo mesto preuzela su neka nova, savremenija prevozna sredstva.

U svojim fijakerima, fijakeristi su odvezli i vreme kada se živelo i vozilo sporije, ali se, ipak, stizalo do cilja.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš