PROZOR U PROŠLOST: Fabrika šećera je imala najlepše gazdinstvo
U neizbrisivom sećanju naših sugrađana, ali i stanovnika okolnih mesta, posebno onih koji su u njoj radili, ostala je naša poznata i priznata Fabrika šećera. To ni malo ne čudi jer je fabrika od početka izgradnje bila zasnovana na sigurnim temeljima, kako finansijskog kapitala tako i sirovinske baze i plasmana šećera. Izgradnja fabrike započeta […]
U neizbrisivom sećanju naših sugrađana, ali i stanovnika okolnih mesta, posebno onih koji su u njoj radili, ostala je naša poznata i priznata Fabrika šećera. To ni malo ne čudi jer je fabrika od početka izgradnje bila zasnovana na sigurnim temeljima, kako finansijskog kapitala tako i sirovinske baze i plasmana šećera.
Izgradnja fabrike započeta je oktobra 1910. godine. Završena je za samo devet meseci, jula 1911. Građena je prema projektima i planovima arhitekte i preduzimača Viktora Beneša iz Češke. On je sa sobom doveo i veliki broj čeških i slovačkih majstora koji su radili na njenoj izgradnji.
Sredstva za gradnju u visini od tri miliona kruna obezbedile su Linder banka, sa sedištem u Beču, i mađarska Eskontna banka iz Budimpešte.
Za proizvodnju šećerne repe obezbeđeno je oko pet hiljada katastarskih jutara plodne banatske zemlje. Najveći udeo u proizvodnji imao je grof Andreja Čekonić. On je, inače, posedovao oko trideset hiljada katastarskih jutara zemlje, od Žombolja do Banatskog Dvora.
Prema projektu, pored savremenih i modernih fabričkih hala, magacina i proizvodnih pogona, izgrađene su i savremene radionice za zanatske usluge u okviru fabrike. Izgrađene su i moderne i funkcionalne kancelarije za činovnike.
Fabrika je bila povezana industrijskim kolosekom kako do železničke stanice „Fabrika“, tako i do obale Begeja. Posedovala je sopstvene vagone i parobrod za prevoz šećerne repe i gotovih proizvoda.
Nakon Drugog svetskog rata Fabrika šećera je prešla u državnu svojinu
Na kompleksu fabričkog imanja podignuto je pet moderno uređenih vila za visoke činovnike i oko trideset manjih zgrada za stanove nižih činovnika i stručnih radnika. Najlepša među njima bila je vila direktora fabrike, izgrađena 1911. godine u stilu secesije. Ona, zbog svoje lepote i elegancije, predstavlja građevinski reprezent svoga vremena.
Najpoznatiji direktor Fabrike šećera do početka Drugog svetskog rata bio je Viktor Elek, koji je fabriku uspešno vodio oko trideset godina. Kako je Fabrika šećera izgledala u tom period svedoče sledeći podaci:
„U pogledu gazdinstva i reda može se mirne duše reći da je ovo preduzeće najurednije i najlepše u državi. Preduzećem skoro trideset godina upravlja Viktor Elek. Poznat je kao ispravan, strog, ali vrlo pravedan starešina, i veoma darežljiv prema svin nacionalnim, kulturnim i privrednim društvima.“
U periodu između dva rata Fabrika šećera u našem gradu bilo je najveće industrijsko preduzeće u Banatu.
Nakon Drugog svetskog rata, 1946. godine, na osnovu Zakona o konfiskaciji fašističke imovine i preduzeća koja su za vreme rata radila za okupatora, Fabrika šećera je prešla u državnu svojinu. Od 1953. ulazi u sastav Industrijsko – poljoprivrednog kombinata „Servo Mihalj“.
Godine 2011. Fabriku šećera je kupila „Viktorija grupa“ u čijem se sastavu i danas nalazi.
Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš
Niste napisali da fabrika danas ne radi i da su mašine i oprema prodati.
Fabriku secera su prodali djilas I njegova demokratska stranka na celu sa borisom tadicem prodali su je za dva dinara tu je bio bojan pajtic u dvoristu kad Sam prolazio kad su se rukovali