PROZOR U PROŠLOST: Banaćanin o Banaćaninu, Crnjanski o Pupinu

U godini kada se obeležava 160 godina od rođenja Mihajla Idvorskog Pupina i 125 godina od rođenja Miloša Crnjanskog vredno je istaći kako je ovaj velikan srpske književnosti prikazao i čitaocima preporučio Pupinovo autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“.

Srpski i američki naučnik i pronalazač Mihajlo Idvorski Pupin, rođen u selu Idvor, u Banatu, 1858. godine, trajno se upisao u svet nauke zahvaljujući svojim pronalascima i inovacijama koji su olakšali komunikaciju među ljudima i osavremenili ljudski život.

Ali, pored svojih izuzetnih pronalazaka, Pupin je zasenio svet i svojim književnim darom kada se pojavila njegova autobiografska knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka“.

Knjiga je nakon izlaska, 1923. godine, izazvala veliku pažnju i pozitivne kritike širom Amerike. Već sledeće, 1924. godine, knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka“ dobila je prestižnu Pulicerovu nagradu. Tako je Mihajlo Idvorski Pupin bio prvi Srbin kome je pripala ova svetski priznata nagrada za književno delo.

I na našim prostorima ova knjiga je privukla veliku pažnju čitalaca, ali čini se da je prikaz koji je o ovoj knjizi dao Miloš Crnjanski najbolje svedočanstvo i potvrda njene vrednosti.

U svom prikazu on želi čitaocima da skrene pažnju na odličnu knjigu zapisanog života velikog, modernog, radnog čoveka, jednog od naših najčuvenijih iseljenika, čoveka nauke i pronalazaka koji je moćnom američkom svetu dostojno oličavao naš narod.

Od takve knjige života, naglašava dalje Crnjanski „očekuje se nauk koji treba da nam kaže reč spokojstva i reč puta na čijem kraju čeka smisao. Knjiga Mihajla Pupina ne ostaje time dužna, ona se vraća, sa vrhunca uspeha i tuđine, svome poreklu, rodnom kraju, svom Idvoru, punog tajni i večne snage koja mu je pomogla da načini put od pašnjaka do života naučnika, jednog od najčuvenijih naučnika i praktičnih pomagača svetu, na polju elektrotehnike, u Americi.“

Na samom početku ove velike knjige, piše dalje Crnjanski, Pupin svodi svu pažnju na svoje rodno mesto, na tradicije naše, ističući svoj Idvor, svoju majku, svoje seljake jednom prostom rečitošću, nepokvarenim književnim ambicijama, što će na svakog čitaoca snažno uticati.

Crnjanski u svom prikazu knjige „Sa pašnjaka do naučenjaka“ ističe da su opisi i slike koje su tu sačuvane o našoj zemlji, ravnica, zemljana sela, žetva, starci, naročito portret Pupinove majke, „čine čast jednom uvodu u knjigu, i da je pisana sa književnim namerama“. Ta ista rečitost, vedrina i slikovitost, prikazuje dalje Crnjanski, nalaze se i u daljim poglavljima ove vanredne knjige, pri opisu prvih godina života u Americi, opisu Njujorka, a naročito pri opisu prvog povratka u Evropu, u Idvor.

I onda kada osvaja mesta u naučnom svetu Amerike, piše dalje Crnjanski, Pupin smatra da je rodna srpaska duhovna tradicija, zakoni Idvora, duša njegovog seoskog doma, vedrina tog života. On ne krije, piše Crnjanski, da oseća, da misli, tim odmerenim ravničarskim načinom.

Prikaz Pupinove knjige Crnjanski završava sledećim rečima: „U svakom slučaju svojom knjigom, sin seljaka iz Idvora, moćni gospodar električnih izuma, koji je rečju i delom i kapitalom toliko zadužio naš narod i svoj rodni kraj, pokazao se i kao pisac u najboljem svetlu. Njegova knjiga, njegov život, za našu omladinu je vanredna knjiga, delo je trajno, kao ona književna dela antička koja su bila pisana mudrošću jednog velikog trajnog života, te se o njima moglo govoriti samo sa divljenjem“.

Nada Boroš