PROZOR U PROŠLOST: Alasi na Begeju lovili somove teške i do 40 kila!

Na trpezama naših sugrađana trebalo bi češće da se nađe riba, kao važan sastojak posnih obroka. Međutim, zbog visoke cene, sveža, kvalitetna riba, sve se slabije koristi u ishrani. Glavni snabdevači ribom su marketi, ribarnice i ribnjaci.

U prošlosti, međutim, u našem gradu bila je sasvim obrnuta situacija u pogledu snabdevanja stanovništva ribom. Stanovništvo se ribom snabdevalo od profesionalnih ribara, ili bečkerečkih alasa, kojih je u gradu bilo dosta. Oni su lovili ribu na Begeju i prodavali je po kućama ili na ribljoj pijaci. Riblja pijaca je bila bogata, jer je ribe bilo u izobilju. Najčešća begejska riba bila je: štuka, šaran, som, deverika, crvenperka, kesega, linjak, manić, smuđ, a mogla se uloviti i kečiga.

To je bilo zbog toga što je Begej tekao slobodno, meandrirao, izlivao se, a riba se slobodno mrestila po plićacima i mrtvajama. Begej je imao i dosta čistu vodu, a svi ti uslovi pogodovali su razvoju riblje mlađi, a zatim i ribe. Neretko su bečkerečki alasi lovili i velike ribe, naročito soma. Pisani izvori govore da su alasi na Begeju, pre postavljanja ustava, početkom 20. veka, lovili somove teške od 20 do 40 kilograma. O tome svedoči i zbirka „Begejske ribe“ iz 1890. godine, koja se godinama čuvala u našoj gimnaziji.

I država je brinula o ovoj privrednoj grani, te je osnivala ribarske zadruge, koje su se brinule o ribljoj mlađi, kapacitetima lovnih voda i izlovu ribe, i sve te činioce usklađivale.

Alasi 1932. ulovili soma teškog 38 kilograma

Međutim, kada su na Begeju postavljene ustave početkom 20. veka, i kada su se Begejske vode povukle u korito, a protok vode regulisan, nestali su prirodni uslovi za mrešćenje riblje mlađi, pa je nestalo i izobilje riba. I pored toga, profesionalni alasi su lovili ribu na Begeju, ali van grada, jer je u gradskom jezgru voda bila sve prljavija i toplija, a ribe je bilo sve manje. Uzrok tome je bio razvoj industrije uz begejske obale, koja je svoje otpadne vode izbacivala u Begej.

Krajem tridesetih godina u Begeju je najviše bilo sitno ribe, kesege, linjaka i manjića. Još i tada mogao se uloviti i po koji komad većeg soma, koji je prateći brodove, stizao u Begej. Tako su 1932. godine begejski alasi ulovili soma teškog 38 kilograma, a dugačkog skoro dva metra. O tom događaju pisala je sva bečkerečka štampa.

Najpoznatiji begejski alas, koji se celeg života bavio ribolovom i trgovinom ribe, bio je Živan Taraban, koji je znao svaki kutak Begeja i njegovu ćud.

Međutim, i ribe i pravih, begejskih alasa bilo je sve manje. Bečkerečku riblju pijacu snabdevali su ribari sa Tise i iz ribnjaka Ečka. Danas je, međutim, ribe malo i u Tisi, za koju se nekada govorilo da ima više ribe nego vode.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš