PRIČA O USPEŠNOM BRAČNOM PARU: Zajedno i kod kuće i na poslu

ZRENJANIN – Nastavljujući priču o parovima koji su uspešni i zajedno i pojedinačno, i kojima je zajednički život doneo mnogo toga lepog i u privatnom i u poslovnom životu, portal „Zrenjaninski“ zavirio je u arhitektonski biro „Arhiboks“, gde posao i život dele Milica i Igor Kovač, arhitekte.

– Mi smo možda i netipičan primer – priča Milica. – Od 35 godina, koliko imamo sada, 21 godinu smo zajedno. Zajedno smo od srednje škole, već na fakultetu smo živeli zajedno i evo nas sad i u istom birou. Dakle, kao MI postojimo gotovo oduvek. Svako od nas je dobar pojedinačno, ali najbolji smo kao tim.

Igor je do skoro radio u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, ali onda su zajednički doneli odluku da od 2016. pređe u „Arhiboks“.

– Odluka nije bila teška, iako je mnogi nisu razumeli. Sad smo u najboljim godinama, zajednički rad je definitivno prednost, tako možemo najviše da damo. Jedino što sad nema sigurne plate. Koliko i kako radimo, tako ćemo i zaraditi – kaže Igor.

Odgovornost je svakako velika. Milica i Igor imaju troje dece.

– Nismo tipični ni kao porodica. Kod nas ništa ne mora i sve se sme. Ne mora da se spava, ne mora ni sve da se pojede, jedino što mora je da se uči. Mnogo nam pomažu roditelji koji uskaču kad god treba. Odlično se dopunjujemo sa komšilukom, zajednički vozimo decu u školu i na treninge. Milica je zadužena za predškolce, ja za školarce. Ujutro je strka, ali sve se stigne – govori Igor koji je, kada im se rodilo najmlađe dete, koristio i porodiljsko odsustvo.

– Sreća da nam je radno vreme fleksibilno, kako za nas tako i za naše saradnike. Posao mora da se uradi a kada, to je stvar onoga ko ima zadatak – pričaju uglas i dodaju da se prema saradnicima ponašaju kao prema porodici. – Kad su odlazili svojim putem, svakog smo saradnika oplakali.

Svoju decu vaspitavaju kao slobodne ljude, uče ih da žive srcem.

– Mi smo takvi bili, i sada smo. Volimo prirodu, životinje (tu se lavežom oglašava i kućni ljubimac Zoja), slobodu… Kamperi smo, krenemo kad završimo posao, pa gde stignemo. Jedne smo godine krenuli u Hrvatsku, a onda na raskrsnici još u Zrenjaninu skrenuli desno i završili u Grčkoj. Vozimo bicikle, dok smo bili studenti na putovanje smo išli biciklima, a mislimo da ćemo ove godine Milica i ja do Pariza tako – veli Igor.

Na pitanje da li je zemlja u krizi, kao što je naša, dobro mesto za arhitekte, opet uglas odgovaraju.

– Arhitekte su ovde potcenjene, kao i uostalom i druga kreativna zanimanja. Kad investitoru kažemo cenu, oni se za glavu hvataju, a onda im izračunamo da će ih majstor keramičar koštati više. Mi smo postavili cilj šta treba da uradimo u naredne dve godine. Sanjamo o proširenju posla, Igor je majstor i za stolarske poslove, nijedan alat mu nije stran. Možda počnemo i da se bavimo restauracijom nameštaja, videćemo. To je odgovor i na pitanje otići u svet, a imamo gde, ili ostati. Ako nam plan uspe, ostajemo, ako ne, odosmo. Postoji samo jedan uslov: idemo svi. Tim od početka, tim do kraja – završavaju naše lepo prepodnevno druženje Milica i Igor Kovač.