OVAKO SE RADILO PRE VEK I PO: Jedan od retkih muškaraca koji se bavi ručnim tkanjem

ZRENJANIN – Zoran Slijepčević sada je vlasnik zanatske radnje „Tkač“, sa sertifikatom „Stari zanat“, koji na ručnom razboju stvara cenjene i tražene rukotvorine. Ali, put do staza uspeha nije lak, a uporni Zoran to najbolje zna.

– Diplomirao sam 1994. godine, kao inženjer tekstilne konfekcije, stavio diplomu u fioku i otišao da prodajem sitnu tehničku robu na zrenjaninskoj staroj pijaci. I tako godinama, na kiši, snegu i žarkome suncu. I onda, negde krajem 2009. godine, iz radoznalosti dođem na izložbu ručno tkanih predmeta, to me odmah zagreje, kao i saznanje da će se u Opštem udruženju preduzetnika uskoro održati kurs tkanja na ručnom razboju, na koji sam se odmah i prijavio – priča Zoran o tome kako se on obreo za razbojem, podsećajući da je u toku studiranja imao predmet tkanje.

– Bilo mi je potrebno da od pravog majstora naučim i praktični deo ovog predivnog zanata, koji se svrstava u stare i umetničke. A taj pravi majstor bila je Zorica Popov iz Novog Sada, kojoj sam zahvalan što je nesebično delila iskustva i znanje stečeno ručnim tkanjem. Bio sam jedini muškarac u grupi, a i sada sam jedan od malobrojnih muškaraca koji se bave ovim zanatom kod nas – veli Zoran, koji je po završenom kursu znao da će o biti njegovo životno opredeljenje.

– Nakon završenog kursa trebalo je nabaviti drveni razboj da bih mogao da krenem samostalno da radim, i tu mi je pomogla supruga Milica, davši mi „iz slamarice“ poslednjih 250 evra za nabavku polovnog razboja. Uz razboj dobio sam i nešto materijala za osnovu i za nekoliko krpara. I tako je sve počelo – priseća se Zoran, koji je bio svestan da mora uspeti po svaku cenu.

U nekoliko narednih godina on je svoje radove izlagao kao član Udruženja „Suncokreti“ iz naselja Bagljaš, čiji je i dalje član. A pre tri godine, nakon mnogo premišljanja, podneo je zahtev za dodelu sredstava za samozapošljavanje.

– Sredstva su mi odobrena, registrovao sam zanatsku radnju „Tkač“. Istog dana kada sam dobio rešenje o registraciji, podneo sam zahtev Ministarstvu privrede za dobijanje sertifikata „Stari zanat“. Uskoro je došla i komisija ministarstva koja je na licu mesta pratila kompletan proces izrade jednog tkanog predmeta. Kada su se uverili da se u mojoj radnji tkani predmeti izrađuju na drvenom razboju, tradicionalnim tehnikama ručnog tkanja i od isključivo prirodnih materijala izdat mi je sertifikat. To je jedna vrsta garancije kupcima da se prilikom izrade proizvoda, u zanatskim radnjama koje ga poseduju, svaki komad radi ručno, i svakom se posvećuje posebna pažnja, što za krajnji cilj ima proizvode vrhunskog kvaliteta – napominje Slijepčević.

On radi na podnom kontrabalans razboju, koji se najčešće koristi na području Vojvodine. Na istom ovakvom modelu radilo se i pre vek i po. Na njemu tka sve što može da se zamisli, od šalova, marama, staza, krpara, ogrtača pončo, do zavesa i još mnogo toga. Nažalost, njegov zanat još uvek ne može da mu obezbedi dovoljno prihoda.

– Svaki zanatlija je potpuno posvećen svome zanatu, mada mnogi stari zanati opstaju jedino zahvaljujući entuzijazmu i posvećenosti, ne zbog isplativosti. Mnoge zanatlije prinuđene su da rade i dodatne poslove, da bi mogli da prežive. Tako radim i kao noćni čuvar, i toga se ne stidim. Ali, bez obzira na sve, ako Bog da, baviću se tkanjem dok me ruke i noge budu služile – poručuje Zoran.