NIKOLA MILIĆ: Webiz mi je pružio šansu i bio bih lud da je nisam iskoristio

Ostala su još dva i po meseca do novog, osmog po redu Webiza u Zrenjaninu. S tim u vezi, portal zrenjaninski.com nastavlja sa serijalom posvećenim jednom od najvećih događaja u regionu iz oblasti informacionih tehnologija i digitalnog marketinga.

Ovog puta naš sagovornik je Nikola Milić, momak koji je godinama uključen u realizaciju Webiza, prvo kao volonter, a zatim i kao jedan od članova organizacionog tima.

Kako je izgledao tvoj prvi kontakt sa Webizom, kakvi su ti bili prvi utisci?

Za Webiz sam saznao 2013. preko lokalnog internet portala. Pročitao sam da u Zrenjanin dolaze predavači iz YouTube-a, Google-a i Microsoft-a što me je, naravno, navelo da se odmah prijavim, jer ti ljudi ne dolaze u moj grad „baš svakog dana“. Na prvu loptu bio sam iznenađen kvalitetom događaja po pitanju sadržaja i organizacije. Za ta tri dana osetila se neverovatna energija u Zrenjaninu! Mnogo mladih ljudi, sličnih interesovanja, došlo je na Webiz sa istim ciljem kao i ja – da nauče nešto novo i da ostvare nova poznanstva. Tada sam odlučio da na bilo koji način budem deo svakog sledećeg Webiza.

Ispričaj nam kako je naredne godine propao tvoj prvi pokušaj da budeš deo ekipe studenata koja volontira na Webizu?

Oduševljen prethodnim Webizom, poželeo sam da postanem deo studenata-volontera sa Tehničkog fakulteta. Nažalost, propustio sam „kasting“. Pozvao sam profesorku Dijanu Karuović i pitao je da li može da mi pomogne da volontiram na Webizu. Čak ni ona nije mogla ništa da uradi, jer se već previše studenata prijavilo. Jedino što mi je preostalo je da pišem Vladimiru Kovaču, koga tada uopšte nisam poznavao. Nakon 20 minuta premišljanja, pisanja, brisanja i ponovnog pisanja, poslao sam mu poruku. Kovač mi je tada ljubazno odgovorio da sam zakasnio. Danas, kada smo kolege, često me podseća na tu poruku i ne propušta priliku da me zbog toga zeza… Uglavnom, tada sam sebi obećao da ću sledeće godine biti pametniji i prijaviti se na vreme. Da, zanimljivo je da sam te godine preko fakulteta dobio besplatnu kotizaciju, koju sam odbio jer sam želeo da sam platim ulaznicu i na taj način podržim konferenciju.

Naredne godine postao si volonter na Webizu. Kakve su ti bile impresije, kako Webiz izgleda iznutra?

Uh, bio sam jako iznenađen. Iz ugla jednog posetioca sve izgleda dosta jednostavno, ali nimalo nije. Iza kulisa je sve intenzivnije i zahtevnije. Pokušaću da objasnim na najbanalnijem primeru. Posetioci kada uđu u konferencijsku salu vide obične stolice za sedenje. Sa druge strane, Webiz ekipa mesecima unapred zna koliki je broj stolica u svakoj sali, na koji način i u koliko redova će one biti poređane, u koliko sati se unose u salu, koliko puta u toku svakog dana konferencije na njih treba postaviti flašice sa vodom i ko sedi na stolicama u prvom redu. E, sada, ovu analogiju primenite na svaki segment događaja i shvatićete količinu skladnih sitnica koje čine jedan Webiz. Te godine sam na kraju konferencije bio iscrpljen, ali neverovatno ponosan što sam deo ekipe koja je majstorski odradila posao.

Od 2016. godine ti si jedan od onih koji Webiz stvaraju. Postao si full time developer u Webiz timu.

Da, u decembru 2016. preselio sam se u Beograd i postao deo Webiz core ekipe. Kada sam počeo da radim praktično nisam stigao ni stvari da raspakujem na svom radnom stolu, a frka je već počela. Kovač je „uključio alarm“ i trebalo je hitno pustiti prijave za narednu konferenciju. Mislim da sam za te prve dve nedelje o programiranju naučio više nego za sledećih godinu dana… Bio je to stresan period za mene, ali ga pamtim kao veliku školu. Naučio me je da bolje planiram, da ne grabim više posla od onoga koliko mogu da postignem i da češće tražim pomoć starijih kolega. Ali, dobro, valjda sam tada bio željan dokazivanja – kako timu, tako i samom sebi.

Šta je najbolja stvar u radu na Webizu, a šta ona zbog koje nivo stresa dođe do maksimuma?

Najbolja stvar je definitivno to što imam mogućnost da učim i da se razvijam u željenom pravcu. Prednost našeg malog tima je to što svako dobija priliku da se oproba u više različitih poslova, da proceni u kojim je segmentima dobar i tu svoju veštinu dalje unapređuje. Motivišuća stvar kod rada na Webizu je i to što je on svake godine sam po sebi sve uspešniji a samim tim i zahtevniji. Ta činjenica te gura da iz događaja u događaj prevazilaziš sebe. Svaki član tima raste zajedno sa projektom. Webiz mi je pružio šansu da napredujem i bio bih lud da je nisam iskoristio. Što se stresnih momenata tiče, da ste me pitali pre tri godine naveo bih situaciju kada Kovač izgovori svoju sada već legendarnu rečenicu „Ovo ništa ne valja“. Trebalo mi je vremena da shvatim da je to deo njegovog karaktera i šarma, a ta rečenica mantra bez koje ni jedan Webiz događaj ne može da prođe.

Prošao si sve Webiz stepenice i sada kada se osvrneš, šta je interesantnije – biti posetilac konferencije ili biti među organizatorima?

Moj glas definitivno ide za back-end Webiza, odnosno za onaj deo posla koji posetioci nikada ne vide. Uvek bih preporučio studentima da se prijave i volontiraju na konferenciji jer to iskustvo ima dvostruki benefit. Osim što će u nekoliko dana steći mnogo novih veština, moći će da prate i većinu predavanja. I posle svih ovih godina i dalje me fascinira činjenica da svi članovi tima, kako pre tako i tokom konferencije, imaju svoja mala i velika zaduženja i moraju da ih obave tačno onako kako smo se dogovorili kako bi krajnji rezultat činio željenu sliku – uspešan Webiz. Kao kada slažete puzle, sve mora da dođe na svoje mesto. Ovaj posao me je naučio koliko je važno imati beskrajno poverenje u članove tima, ali da je još važnija individualna odgovornost. I da, naravno da je bolje kada ste među organizatorima – tada dobijete onaj veliki aplauz na zatvaranju konferencije! Kada sa bine pogledamo zadovolje ljude u sali znam da se naš trud isplatio, da smo uradili dobru stvar i ne mogu da ne budem ponosan na svoj tim. Taj aplauz me „vozi“ od samog početka.

Tvoj primarni posao je kreiranje i razvoj web sajtova i aplikacija. Međutim, tokom održavanja Webiza poverena ti je uloga vođe tima za tehničku realizaciju događaja. Kako si otkrio da imaš i organizacione sposobnosti i šta su najveći izazovi tog dela posla?

Iz godine u godinu shvatao sam da me privlači produkcija. Prošle godine, baš u Zrenjaninu, prigrlio sam poverenu odgovornost da vodim tim za tehničku realizaciju. Imao sam sreću da sarađujem sa ekipom vrednih i savesnih momaka sa Tehničkog fakulteta „Mihajlo Pupin“, koji su u velikoj meri doprineli da sve prođe glatko. Ne mogu da ne pomenem da nam je iz godine u godinu najveći izazov produkcijski podići događaj na viši nivo, imajući u vidu ograničenja koja nam stvara veličina prostora. Voleo bih kada bi Zrenjanin imao veću salu u koju bi Webiz mogao da se preseli i gde bi kreativnost i inovativnost naše ekipe došla do punog sjaja. Dok se za to ne stvore uslovi, mi iz onoga čime raspolažemo izvlačimo maksimum. I jedva čekam da vidite šta vam spremamo za april ove godine…

Kao neko kome se posao kojim se danas baviš pod kožu uvlačio postepeno, ko je svojim radom, trudom i posvećenošću napredovao iz godine u godinu, šta bi imao da poručiš zrenjaninskim studentima?

Da imam priliku da se vratim nekoliko godina unazad, bez dileme ponovo bih se prijavio da budem volonter na Webizu, pa bih to savetovao i mladim Zrenjanincima. Ukoliko to ipak ne žele, onda im preporučujem da isprate što više predavanja na konferenciji i nikako ne propuste priliku da porazgovaraju sa predavačima i drugim učesnicima koji su uglavnom iz iste ili slične branše. Siguran sam da će im to otvoriti brojna vrata i uveren da prečice do uspeha leže u znanju i konekcijama. Takođe, savetovao bih kolegama sa Tehničkog fakulteta da budu hrabri, smeli, vredni i ne čekaju da prilika sama dođe. Imamo luksuz da živimo u vremenu kada je mnogo novih, savremenih zanimanja kojima je tržište ceo svet, a koje možemo raditi iz fotelje u Zrenjaninu. Danas praktično nemate izgovor da ne radite posao koji volite – završava naš razgovor Nikola Milić.

Pročitajte još: KulturKick: Webiz je veoma značajan, pogotovo za mlade ljude