HUMANOST NA KVADRAT: Iako slep Andrija Tihi je 130 puta dobrovoljno dao krv

Život Zrenjaninca Andrije Tihog, profesora istorije u penziji, toliko je inspirativan da se o njemu može napisati dobar i uzbudljiv roman, s poukom koje bismo svi mogli da se pridržavamo dok hodimo kroz ovaj svet.

O njemu je pre nekoliko godina snimljen i dokumentarni film, jednostavnog naziva „Tihi“, u produkciji „Mandagora filma“ i u režiji Marka Cvejića.

Andrija je rođen 14. jula i pre mesec dana napunio je ravno 72 godine. Često u šali voli da kaže da se u Francuskoj njegov rođendan proslavlja kao nacionalni praznik, s obzirom na to da se u ovoj evropskoj državi 14. jul obeležava kao Dan Republike, u znak sećanja na 1789. i na Francusku revoluciju. Ovaj vremešni, ali čovek mladalačkog duha, uvek je raspoložen za šalu i pun je zanimljivih priča, često i onih koje je lično doživeo, premda život nije bio blagonaklon prema njemu. Babica mu je greškom, nehotično, desetog dana života oduzela vid, ali činjenica da je slep Andriju nije obeshrabrila da kroz život korača smelo. Njegova životna filozofija svih ovih decenija bila je da nema tog nedostatka koji ne može da se nadoknadi. Odavno je shvatio da ni videći nisu svevideći, da svako ima nekakvu manu što samo po sebi i nije nepremostivo nego je problem u tome kako je ko nosi. Po nacionalnosti je, kako kaže, optimista.

„Ovo je film o čoveku koji je pobedio život, koji ne pada pod teretom koji mu život donosi, već korača uspravno kroz njega. Iako mu je život oduzeo jedan od najvažnijih svojih darova, ipak, ovaj čovek slavi život i uči druge kako da ga slave“ – upravo ovako je najavljivan dokumentarac o njemu koji je premijerno prikazan pre nekoliko godina.

Često bi Andrija u razgovoru, ukoliko bi sagovornik skrenuo u neku sentimentalnost, govorio: „Samo bez patetike, molim“. Nikad nije tražio sažaljenje. I zaista, u njegovoj priči i nema mesta patetici, već poštovanju. Andrija je do svoje 65 godine oko 130 puta dobrovoljno dao krv. Dao bi i više, ali zakon propisuje da dobrovoljni davaoci mogu imati maksimalno šest i po decenija života. Kad je dogurao do „stotke“, maja 2004. dobio je medalju i zahvalnicu tadašnjeg Crvenog krsta Srbije i Crne Gore „u znak priznanja za datu krv, izraženu plemenitost i ljubav prema čoveku“. Svoju plemenitost preneo je i na druge, pa je tako godinama vodio maturante Tehničke škole, bar desetak generacija, na akcije dobrovoljnog davanja krvi.

– Mnogi su mi pomogli da postanem ovo što sam danas. I ja sam svih ovih godina želeo nekome da pomognem i dokažem da slepi ljudi nisu i beskorisni. I mi možemo da spasavamo ljudske živote, da budemo humani – podvlači Andrija Tihi, koji je svojim postupcima i velikim srcem pokazao da je zaista tako.

Osim toga, u životu je svirao, pevao, izvodio monodrame, bavio se sportom… Često za sebe kaže da je umetnička i sportska duša, u šta smo se i lično uverili, jer je poziv za ovaj razgovor usledio u trenutku dok je Andrija sedeo uz Arenu sport i pratio sportska dešavanja. A o svom umetničkom delovanju kaže:

– Ja sam slep otkad znam za sebe. Nemam vizuelne predstave, ali kroz pesme i priče znam šta je koje boje. Ima sjajna pesnička metafora koja kaže da žena koja ima plave oči, ima oči boje neba. Ja mislim da je to tako, zar ne?