Božić mog detinjstva: Dirljiva priča istoričarke Nade Boroš

Rano je zimsko jutro. Uskoro će Božić. Mraz svojim čarobnim, nevidljivim štapićem, išarao je prozor naše sobe. Oko tople seljačke peći, koja je još sinoć založena, ali je još uvek topla, sede deda i baba.

Mi, deca, smešteni na sigurnom i toplom, u zapećak, recitujemo pesme koje ćemo za Badnje veče korinđati kod komšija i rodbine. Ponavljamo po ko zna koji put iste recitacije, jer ne smemo da se zabunimo, da ne osramotimo dedu koji će nas voditi na korinđanje.

Mame, domaćice, nas decu i ne gledaju jer imaju pune ruke posla. Iako su spremile kuću i pripremile kolače, najčešće gurabije, oblande sa kuvanim filom od mleka i šećera, i obavezne karamel kocke, morale su još mnogo toga da pripreme. Najvećeg ćurana, koji se namenski hranio za Božić, koku za supu, da uviju sarmu, da bi za prvi dan Božića sve bilo spremno za božićni ručak. A i za sutradan, kada dolazi kum da donese kolač.

I dok su se domaćice bavile kućom i pripremom hrane, domaćini su radili oko stoke, pripremajući sve što treba, da bi sutradan, za Božić, imali što manje posla.

A u kući, bez obzira na poslove, sve je bilo nekako svečano i toplo. Svi ukućani razdragni, pričljivi, užurbani, radili su sa voljom i zadovoljstvom.

Mi deca radovali smo se podjednako i Badnjoj večeri i Božiću.

Umorni i prozebli, ali srećni i zadovoljni

Za Badnje veče smo sa nestrpljenjem čekali da padne mrak, da idemo po Božić, koji je, kako je deda govorio, bio sakriven u slami. On ponese beli čaršaf, a mi za njim polako na prstima, ćutimo, idemo do slame. On baci čaršaf preko već pripremljene slame i kaže da je Božić naš, da smo ga uhvatili i da nam ne može pobeći. Mi srećni, idemo sa njim do sobe, gde nas dočekuje baba, posipa žitom i govori, toliko zdravlja, dece, pilića, guščića, ždrebadi, teladi. Deda unosi slamu, rasprostire je po celoj sobi, a mi mu pomažemo, bacamo, rasipamo, valjamo se, šalimo.

U tom nailaze i korinđaši, naše komšije i rodbina. Deca korinđaju, a odrasli popiju po koju rakiju, ili čašu vina, zadrže se kratko i odlaze. A mi jedva čekamo da odu da bismo i mi išli.

Ne zadržavamo se nigde dugo, korinđamo, deda popije vino, pa nastavljamo. Tek kada obiđemo sve koje smo naumili, idemo kući, a i jedva čekamo da vidimo šta smo dobili. U našim malim tašnicama svega i svačega. Oraha, bombona, pokoja jabuka i pomorandža, a i pokoji dinar, što nas je posebno radovalo.

Umorni, prozebli, ali srećni i zadovoljni, odmah ležemo, da bismo ujutru, za Božić, uranili.

Za Božić su svi ukućani doručkovali zajedno

Za Božić su svi ukućani doručkovali zajedno, i to pečenicu, sitno pečeno svinjsko meso i slaninu. Ona se naniže na tanak prut, pa se njome obiđu sve staje, svinjci i sobe po kući, da bi i sledeće godine kuća bila napredna a ukućani zdravi.

Nakon doručka svi se spremaju za crkvu, sem domaćice i dece. Oblače se najlepša zimska odela, cipele, šubare, marame… Mi deca trčkaramo okolo, srećna što nešto od tih stvari možemo i da im dodamo.

Ispraćamo ih svečano sve do ulice, a moj deda nas pita, da li vidimo da sunce o Božiću drugačije sija, toplije, lepše, svečanije. Mi kažemo da vidimo, a u stvari osećamo, jer je sve oko nas toplo, lepo i nekako svečano.

Oko podneva svi smo na ulici, zavirujemo iza ćoška da vidimo da li se vraćaju iz crkve. Kada ih ugledamo, trčimo unutra, stajemo pored mame, pa kad oni uđu svi zajedno kažemo „Hristos se rodi“. Oni uzvraćaju „Vaistinu se rodi“. A onda nas deda sve poljubi u glavu i svakome da po jednu nahvoru, malu kockicu hleba koja se deli nakon završetka službe u crkvi. Tek nakon toga svi razdragani, raspoloženi i zadovoljni sedamo za božićnu, bogatu trpezu.

I danas o Božiću osećam sunce koje sija toplije, lepše i svečanije nego obično, i osećam ukus nahvore iz tople dedine ruke.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš