Bekstvo iz grada u Banatsku Dubicu

Marija Krstić, 35-godišnja je rediteljka, koja je diplomirala pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Egona Savina. Trenutno završava master studije režije u alternativnom i lutkarskom pozorištu na Pozorišnom fakultetu (DAMU) pri Akademiji izvođačkih umetnosti (AMU) u Pragu. Radi honorarno u Dramskom programu Radio Beograda, sarađuje sa artistima novog cirkusa. Adaptira tekstove za radio drame i lutkarsko pozorište, režira lutkarske i predstave savremenog cirkusa, radio drame i audio knjige, vodi dečije radionice.

I živi u Banatskoj Dubici sa svojom porodicom.

Za portal zrenjaninski.com Marija priča zašto je pobegla iz Beograda, kad cela Srbija beži u Beograd. I zašto baš u Banatsku Dubicu.I kako biciklom stići na voz. I još ponešto.

Kuća u Banatskoj Dubici otkupljena je 2011. godine uz pomoć Stine Persdoter i Niklasa Halberga, para umetnika iz Švedske. U pitanju je velika porodična kuća „na lakat“ u kojoj su se nalazile prodavnica i kafana „Raj“. Nakon smrti Petra Stojkova ili Pere Pauna, kako su ga zvali po špicnametu, deo kuće predviđen za stanovanje se prodavao, dok su kafana i prodavnica bile iznajmljene. Darko Stojkov, likovni umetnik i unuk Pere Pauna, došao je sa svojim prijateljima, umetnicima iz Beograda, da se provedu na selu i ostave svoj trag na kući, pre nego što se proda. Nakon nekoliko dana, pridružili su im se Šveđani, koji su bili na proputovanju kroz Srbiju, sa namerom da kupe kuću u primorskom selu u Albaniji. Međutim, dopalo im se u Dubici i ubrzo je pao dogovor da, zajedno sa Darkom, otkupe pola kuće. Nakon toga, Darku je porodica poklonila ostatak kuće, a naknadno je otkupljena i kafana, priča Marija.

Darko je sa Šveđanima osnovao umetnički kolektiv „Raj“ i počeo da realizuje projekte za žene, decu i mlade na selu, uz podršku Švedskog instituta i našeg Ministarstva kulture. Od tih sredstava kuća je opremljena za realizaciju različitih radionica, a deo dvorišta je izbetoniran i pokriven drvenom nadstrešnicom sa platformom za sunčanje i gledanje zvezda. Rekonstruisana je i kuhinja, sa ručno izrađenim nameštajem, posuđem i priborom od drveta. Kompletnu rekonstrukciju sami su sproveli Darko, Stina i Niklas, a konačan rezultat su kuća i dvorište koji izgledaju kao da su izašli iz švedske slikovnice Petson i Findus, vrlo netipično za Banat. Šveđani su tu živeli dve godine i pokušali su da budu samoodrživi, to jest da žive od onoga što uzgoje u bašti. Održavali su kuću i baštu, a Darko je dolazio povremeno.

Kada smo Darko i ja počeli da se viđamo 2013. godine, moj rad za decu i sa decom se uklopio u postojeće aktivnosti, pa sam od tada svake godine vodila neku vrstu pozorišne radionice za decu. U ovim projektima učestvovali su i drugi umetnici: Đula i Svetlana Šanta iz Novog Sada, Aleksandar Joksimović i Tamara Ristić iz Kikinde, Ivan Jovanović iz Beograda… Iako poslednje tri godine nismo dobili podršku Ministarstva kulture i drugih fondova, nastavili smo sa kreativnim radionicama manjeg formata. Ove godine su nam se obratile kolege iz Udruženja Satibara, koje organizuje filmske radionice za mlade u okviru Mikro FAF festivala u Beogradu. Na taj način, pridružili smo se Festivalu „Na sopstveni pogon“ koji ove godine nosi naziv „Novi prostori kulture“, a umetnički kolektiv „Raj“ dobio je svoje mesto na kulturnoj mapi Srbije.

Na leto 2014. godine, Darko i ja smo dobili sina Viktora. Zbog proširenja porodice, bilo nam je potrebno više prostora u kući, pa smo 2015. godine zatvorili prodavnicu, a ta prostorija je renovirana i danas služi kao Darkov slikarski atelje. U međuvremenu je Šveđanima dosadila samoodrživost u banatskom selu, pa su se vratili u Švedsku i tamo kupili seosku kuću. Kafana „Raj“ je zatvorena krajem 2017. godine, jer niko iz sela više nije želeo da je vodi.

Istovremeno, naša mala porodica se sasvim navikla na život na selu. Zahvaljujući domaćim proizvodima, dete je prestalo da bude alergično na kravlje mleko i belance. Iako sam rođena i odrasla u Beogradu, uz savete lokalnih žena, naučila sam da uzgajam voće, cveće i povrće, pravim razne sirupe, džemove i drugu zimnicu, kao i domaće čajeve iz bašte. U Beogradu smo živeli na periferiji, na Mirijevu, u malom stanu na četvrtom spratu bez lifta. Svaki izlazak iz naših tridesetak kvadrata, podrazumevao je osamdeset stepenika nizbrdo, pa nazad uzbrdo, a uz nošenje stvari, bio je to trening ravan redovnom odlasku u teretanu. Jedva smo dobili mesto za dete u državnom vrtiću, koji je bio daleko, a naš sin je tamo ostajao dva sata duže zbog mog putovanja do posla u centru grada i nazad. Brojni urbani sadržaji su nam bili teško dostupni zbog lokacije na kojoj smo živeli, a zbog putovanja i drugih obaveza slabo smo se viđali sa prijateljima. To je realnost mnogih porodica u Beogradu i verovatno nam to ne bi predstavljalo toliki problem, da nismo upoznali draži života na selu. Viktor je tu mogao da istrči napolje kad god poželi i igra se sa drugom decom u prirodi. Nedaleko od naše kuće je kanal DTD, bivši Begej, kako ga još uvek zovu lokalci, gde postoji mala uređena seoska plaža. Voda je mutna zbog rečnog mulja, ali bez industrijskog zagađenja, tako da smo redovni kupači. Prošle godine Viktor je za rođendan dobio gumeni čamac na vesla, pa se povremeno sve troje provozamo do ušća rečice Brzave i dalje, uzvodno, prema Rumuniji, priča Marija.

Početkom prošle školske godine, Darko se zaposlio kao nastavnik likovnog u osnovnoj školi “Vasa Stajić” u Mokrinu, a u oktobru 2017. godine je stekao i status doktora likovnih umetnosti. Kako sam honorarno angažovana u Dramskom programu Radio Beograda i nemam radno vreme, a takođe honorarno radim lutkarske predstave u profesionalnim dečijim pozorištima širom zemlje, putovanja na posao su postala naša svakodnevica. Ubrzo smo shvatili da nas gotovo ništa ne veže za Beograd i da bi mogli da živimo na selu. Stara kuća je zahtevala temeljno renoviranje, pa smo postepeno, koliko smo mogli, ulagali u uređenje enterijera. Darko je uglavnom radio sam i trebalo mu je skoro pola godine. Konačno, u maju ove godine smo se definitivno preselili na selo, a Viktor je tu krenuo u vrtić, gde se vrlo brzo i lepo uklopio.

Da ne bi sve bilo idilično, pobrinuli su se nadležni u opštini Sečanj i Školska uprava, odnosno Ministarstvo prosvete.

• Koristim ovu priliku da apelujem na nadležne povodom najava da će se zatvoriti vrtić i osnovna škola do petog razreda u Banatskoj Dubici, kaže Marija. Naime, u zrenjanskim medijima je početkom septembra meseca objavljeno da se, zbog malog broja dece, zatvaraju dve škole u Opštini Sečanj. Jedna od njih je škola u Banatskoj Dubici, koja sa sobom povlači i vrtić. Dece ove godine nije bilo ništa manje dece nego prethodne (dva predškolca i dva prvaka), ali je neko odlučio da bi tu moglo da se uštedi, te da bi se više isplatilo organizovati prevoz za decu iz Dubice do susednog Jarkovca, nego plaćati prevoz za troje zaposlenih i režije za dve prostorije u kojima deca borave. Pritom, u Banatskoj Dubici se u poslednjih par godina rodilo dvadesetak beba, odnosno male dece, koja će za godinu – dve stasati za vrtić, a ubrzo će morati da pohađaju i obavezni predškolski pripremni program, kao i osnovnu školu. Banatska Dubica jeste malo i izolovano selo, ali neki mladi ljudi su odlučili da ovde ostanu i osnuju porodice i zbog toga ih država ne sme kažnjavati, već je neophodno uložiti sva raspoloživa sretstva da ti ljudi istraju na selu i doprinesu njegovom razvoju.
Uprkos najavama, ova školska godina je redovno započela u osnovnoj školi i vrtiću u Banatskoj Dubici. Navodno, odluka o zatvaranju je promenjena u poslednjem trenutku, ali se nad svima nama koji želimo da naša deca pohađaju obrazovne ustanove u Banatskoj Dubici nadvio crni oblak pretnje o zatvaranju, koje može da se desi već početkom sledećeg polugodišta.

Osim neizvesne situacije sa vrtićem i osnovnom školom, najveći problem života u Dubici je prevoz. Jedina redovna linija je takozvani školski autobus koji vozi starije osnovce do škole u Jarkovcu, a srednjoškolce do škola u Sečnju i Zrenjaninu. Veza sa Beogradom ne postoji. Do Samoša saobraća autobus koji jednom dnevno ide iz Beograda, a postoji i nekoliko redovnih polazaka iz Pančeva do ovog banatskog sela. Ipak, petnaestak kilometara deli Samoš od Dubice i ovu relaciju je potrebno preći autostopom ili bicikom, koji vozač autobusa možda neće želeti da preveze do krajnjeg odredišta.

Kao biciklista, preferiram vršački voz koji saobraća pet puta dnevno iz Beograda i nazad, tačan je u minut, čist i klimatizovan, a predviđen je i prevoz bicikla. Od Banatske Dubice do najbliže stanice ovog voza u Alibunaru ima 35km po asvaltu, a put kroz njive je nekih 7- 8 kilometara kraći. Ipak, čak i u letnjim mesecima veliki problem mogu da budu vršački vetrovi, pa se dešava da zbog vetra u lice ne stignem na voz. Kada su vremenski uslovi nepovoljni, bicikl nije opcija, pa nam ostaje jedan porodični auto, iako partner i ja putujemo na različite strane.
Ove godine ćemo prvi put pokušati da prezimimo na selu. Ne bojimo se hladnoće, već je pitanje da li ćemo uspeti da uskladimo sve naše obaveze sa putovanjem u Dubicu, koje je samo po sebi izazov.

U poslednjih pola godine koliko smo ovde u kontinuitetu, osluškivali smo potrebe sela i zaključili da u nekadašnjoj kafani treba da otvorimo omladinski centar. Bivša kafana „Raj“ bi se tako pretvorila u mesto okupljanja za decu i mlade, koje želimo da opremimo knjigama, društvenim igrama, uslužnim računarom sa pristupom internetu, stolom sa stoni tenis i bilijar… Nedavno realizovana filmska radionica je prvi korak ka tome, jer planiramo dubičku premijeru omladinskog horor filma i maskenbal za Noć veštica krajem oktobra. Mladi iz Dubice su vrlo raspoloženi da se angažuju oko uređenja lokala, a mi ćemo se potruditi da obezbedimo kvalitetan sadržaj koji će, nadamo se, privući i mlade ljude iz drugih mesta, završava Marija svoju dubičku priču.